Коња све мање, љубав не јењава

бечејски коњари и њихови пријатељи из суседних клубова. Миодраг Јовићевић је био у двострукој улози, као члан клуба и председник Касачког савеза Војводине. Али, недостајали су људи из власти, привреде, предузетници, они који могу да помогну. 

- Навикли смо ми коњари да се морамо уздати само усе и у своје кљусе. Иако су уредно позвани, нису нам били представници Спортског савеза или људи из локалне самоуправе задужени за спорт. Као да ми нисмо спорт. А својевремено су коњичке трке била најпосећеније спортске манифестације у граду. На старом хиподрому крај Тисе знало је да се окупи и по десетак хиљада гледалаца. И данас наш касачки дан, један једини у години, посети на хиподрому крај Радарске станице преко хиљаду љубитеља коњичког спорта из читавог Потисја, не само Бечеја. Да имамо могућности да организујемо два или три касачка дана, брзо би вратили стару приврженост нашем спорту - рекао је председник слављеника Сава Војновић.

Бечејски коњари имају обичај да се крајем године традиционално окупљају на заједничкој вечери и тада сумирају резултате, доделе признања заслужнима за битисање клуба и прогласе најбољег возача сулки и најуспешније касачко грло. Ове године су све померили за месец дана.

- Немамо тачан податак којег датума 1946. је основан Коњички клуб Потисје, али знамо да је био фебруар. Да не бисмо два пута у кратком временском интервалу организовали окупљање, што кошта, померили смо традиционалну вечеру за месец дана и, уједно, обележили и вредан јубилеј. Мало је клубова у граду који имају овако дугу традицију, уз напомену да коњарство има дужу историју преко предратне ергеле Богдана Дунђерског или првих трке у предвечерје Другог светског рата на имању Yигурских.

Председник Сава Војновић је на свечаној вечери прво уручио девет захвалница заслужнима за допринос развоју коњичког спорта и КК Потисје, а после и пехаре најуспешнијем возачу и власнику грла с најбољим резултаима. Захвалнице су добили Шандор Вељхард, Имре Гортва, Јанош Дели, Лајош Дели, Живо Ђаконов, Живко Милованов Браца, Золтан Ожвар, Сава Попов и Стеван Ракић. Три касача из Дрљана, два Саве Попова и једно Лајоша Делиа, су били у најужем изору за грло године и тесну победу извојевао је Кинчем Лајоша Делиа.

- Ово је четврти пут да моје грло добија престижан клупски пехар-  поносно наглашава Лајош Дели. - Из године у годину понављам да је коњички спорт скуп и да су потребна велика одрицања, али је љубав према лепотанима с гривом још већа. Бавим се пољопривредом и сточарством како би породична ергела од десетак коња живела. Стриц Јанош, такође, има коње, сусељанин Сава Попов је коњар на гласу. Када би и у осталим насељима, Бечеју поготово, толико водили рачуна о коњарству као ми у Дрљану... 

Иако је некада било стотинак активних коњара само у Бечеју, данас их је, заједно са члановима клуба из Бачког Градишта и Дрљана, око 25, чему ваља додати још десетак почасних чланова и нешто омладинаца.

- Има нас укупно четрдесетак који смо ту око клуба на било који начин. И коња је толико, али немају сви чланови и коње. Било би више да Тибор Деак са својих десетак коња није прешао у србобрански клуб. Ергела Делијевих и Попова у Дрљану гаји скоро половину свих наших коња,  шест грла је лоцирано у Бачком Градишту, а остала су распоређена у шталама Бечејаца - закључује председник Сава Војновић.

На крају додајмо да је један од клупских ветерана Јанош Немет проглашен за клупског возача сулки године.

- Ово је у мојој скоро четири деценије дугој каријери у коњичком спорту 22. пехар намењен најбољем клупском возачу. Даће Бог здравља и да издржи овај мој вештачки кук, биће још оваквих и сличних признања-  укључио се у разговор Јанош Немет пре заједничког позирања са Лајошем Делием.

Није фебруар без разлога месец бечејских коњара. Ратари, који су некада листом у шталама имали коње, у то време нису радили на њивама и имали су времена да се посвете актуелним проблемима пред пролећну сетву. Топле штале су биле место окупљања, па се тако и 1946. године у једној од бечејских штала родила идеја о оснивању клуба. Од тада је прошло седам деценија. Истина, коња је све мање, али љубав према њима не јењава.

В. Јанков