Најтеже је опстати

да ли ће опстати на фудбалској сцени. Кроз овај скромни колектив прошло је више хиљада оних који фудбал воле и којима је он био на првом месту. Играли су Буковчани фудбал из љубави и у тим првим годинама постојања није им било тешко да на утакмице путују запрежним колима и бициклима, који су тада били луксуз. Када су дошли на игралиште на којем су и сада, црно - бели су се кад је топло скидали испод јабланова на игралишту, а кад је било хладније пресвлачили су се у комшилуку. И тако су пролазиле године и деценије. Стварале су се нове генерације момака који су црно - бели дрес носили из љубави.

Генерације су тренирале и играле на игралишту које је некада служило и као гувно, где се вршила пшеница, а бурад напуњена водом стајала около. Ипак, како се мењало време, тако су и услови постајали подношљивији. Они који су у првим генерацијама терали лопту по трави, попут Живковића, Павловића, Бељанског, Керчевића, Стојаковића, Петровића, Васића, Никетића и осталих, добијали су наследнике у опет Радићу, Живковићу, Васићу, Бугарском, Димитријевићу, Макивићу, Сладојевићу, Подрашчанину, Илићу.... Пре две године Фрушкогорски партизан поновио је успех из 1985. пласманом у Новосадску лигу, а у протеклој сезони опет је испао у најнижи степен такмичења.

Кажу људи да све лепе ствари треба памтити, а ружне не. Међутим, после оног лепог пласмана у Новосадску лигу, клуб је упао у кризу. Дошао је у питање његов опстанак на фудбалској сцени, иако су у тиму све момци, сем једног, из овог фрушкогорског места, које има и одличну фудбалску школу. Заложили су се Зоран Сладојевић, Предраг Тешановић, Милутин Маричић да се клуб не угаси и, за сада, су успели. Има обећања да ће и град Нови Сад помоћи, а ускоро би ФК Фрушкогорски партизан требао да добије нову управу и председника и да се активности наставе.

М. Павловић