су били међу путницима, они су путовали у Колумбију, где је требало да се састану с локалним Атлетико насионалом у првом мечу финала Купа Судамерикана у Медељину. Међу погинулима је и 21 новинар који су путовали са тимом.
Нажалост, једна од највећих трагедија у новијој историји модерног спорта однела је много младих живота, уједно прекинувши праву бајку коју је клуб – основан 1973. године – проживљавао ове године. Популарни “Зелени” су неколико пута освајали шампионат своје државе, Санта Катерине у јужном Бразилу, али готово пола века нису успевали да се врате у друштво оних најбољих. То им је напокон пошло за ногом 2014. године, резултати су им бивали све константнији, да би награда за све дошла у виду елиминације аргентинског великана Сан Лоренца, у полуфиналу пре пет дана.
Колумбијски одсек цивилне авијације је саопштио да је шест од 81 путника преживело пад авиона. Полиција је саопштила да је нађен још један преживели путник, фудбалер Хелио Зампијер Нето, а у међувремену у болници је од повреда преминуо голман Данило. Директор полиције Хосе Асеведо Оса је изјавио да је акција спасавања обустављена због јаке кише.
Наведено је да су преживели чланови посаде Химена Суарес и Ервин Тумири, фудбалери Алан Рушел, Жаксон Фолман и Хермито Зампир, као и новинар Рафаел Валморбида. Медији су пренели и да су се у авиону налазила 22 фудбалера: Данило, Фолман, Хименес, Денер, Алан Рушел, Карамело, Марсело, Фелипе Маћадо, Тијего, Нето, Жосимар, Жил, Серхио Маноел, Матеус Битеко, Клебер Сантана, Артур Маија, Кемпес, Ананијас, Лукаш Гомеш, Тиагуињо, Бруно Ранхел и Канела.
„У светлу различитих информација које стижу до медија кроз различите канале извора, а у вези са инцидентом са авионом који је превозио делегацију нашег клуба, на челу са потпредседником Иваном Тозом, чекамо званично саопштење колумбијских власти, како бисмо се званично огласили поводом инцидента. Нека је бог уз наше спортисте, руководиоце, новинаре и друге госте који су били уз делегацију”, наводи се у саопштењу клуба.
Узрок пада се још утврђује, иако се сумња да је до трагедије дошло пошто је авиону нестало горива. У међувремену је саопштено и да је авион прогласио узбуну око 22 сата увече по локалном времену и да је био пријављен механички квар. Бразилски медији су пренели да је авион изгубио контакт с контролом лета нешто после поноћи по локалном времену, као и да се срушио неколико момената пре него што је требало да слети.
Спасилачким службама акцију ометају лоши временски услови, тако да је приступ месту пада летелице могућ једино копненим путем. Авион типа Аероспејс 146 је полетео из Сао Паула у Бразилу, имао је једно заустављање у Санта Крусу де ла Сијера у источној Боливији, одакле се упутио ка Колумбији. Том летелицом су овог месеца путовали и фудбалери аргентинског националног тима.
Председник Бразила Мишел Темер прогласио је тродневну жалост.
С. Р.
Тужан дан за фудбал
Председник Светске фудбалске федерације (ФИФА) Ђани Инфантино рекао је да жали због авионске несреће у којој су погинули готово сви фудбалери бразилског Шапекоенсеа.
- Данас је веома, веома тужан дан за фудбал. Жао нам је због авионске несреће у Колумбији, то је шокантна и трагична вест. У ово тешко време наше мисли су са настрадалима, њиховим породицама и пријатељима - рекао је Инфантино.
Титулу Шапекоенсеу
Колумбијски Атлетико Насионал затражио је од Јужноамеричке конфедерације (ЦОНМЕБОЛ) да титулу Судамерикана додели Шапекоенсеу. Захтев је стигао после трагедије и пада авиона на путу на прву утакмици финала.
Како преносе локални медији, представници Атлетико Насионала на састанку са људима из ЦОНМЕБОЛ затражили су да се пехар такмичења уручи бразилском клубу, а Колумбијцима додели место у Копа Либертадорес наредне године.
У АВИОНСКИМ НЕСРЕЋАМА МНОГИ СПОРТИСТИ СУ ИЗГУБИЛИ ЖИВОТНЕ УТАКМИЦЕ
Последњи лет Безбијевих беба
Трагедија која се догодила у Колумбији, где је при паду авиона страдала већина фудбалера бразилског клуба Шапекоенсеа, подсетила нас је на низ авионских несрећа у којима су животе изгубили многи спортисти.
* Последњи лет Безбијевих беба (6. фебруар 1958): Манчестер јунајтед играо је у Београду реванш четвртфинала Купа шампиона са Црвеном звездом. „Црвени ђаволи” су прошли, али се са овог пута многи нису вратили. Авион је хладне фебруарске вечери три пута покушавао да узлети са минхенског аеродрома, који је због горива био успутна станица на повратку из Београда за Манчестер. Временски услови били су отежани због снега и леда на писти. Након два неуспела покушаја полетања, одлучено је да се лет за Манчестер помери за 7. фебруар. Међутим, после мање од сат времана донета је нова одлука да авион, ипак, полети. Трећи покушај био је кобан. Авион је ударио у кућу која се налазила у близини писте. Погинула су 23 од 44 путника.
Лајам Велан пред улазак у авион изјавио је: -Спреман сам и за тај пут.Велен је изгубио живот у минхенској несрећи. Поред њега, трагично су настрадали играчи Yеф Бент, Роyер Бирн, Еди Колман, Марк Yонс, Дејвид Пег и Томи Тејлор, генерални секретар Волтер Крикмер и тренери Том Кари и Берт Вели. Погинуло је и осам британских новинара, међу којима је био и бивши голман Манчестер ситија Френк Свифт. Фудбалер Данкан Едвардс преминуо је три недеље касније.
* Чудо у Андима (13. октобрар 1972): Преживели на лету 571, уругвајског авиона који је 13. октобра 1972. полето за Чиле, нису ни слутили да им тек следи прави пакао на 3.600 метара надоморске висине, у Андима између Чилеа и Аргентине. У авиону је било 45 путника, а већину су чинили чланови уругвајског рагби тима. При паду је погинуло 12 путника. Велики број преживелих је наредна 72 дана умирао од глади и хладноће, као и од последица лавине, која их је такође задесила током два и по месеца борбе за живот. Да би остали у животу морали су да једу мртве и људско месо им је био једини извор масти и протеина. Двојица најснажнијх су након 12 дана ходања преко андских висова успела да дођу до цивилизације. Тек тада се сазнало да је на лету 571 било преживелих. О овој несрећи снимљен је и познати филм „Живи”.
* Торинову послератну ренесансу прекинио је пад авиона (4. мај 1949): Торино је после Другог светског рата био најдоминантнији клуб у Италији. Ређали су титуле, све до трагичног догађаја у пролеће 1949. године. Торино се 4. маја 1949. враћао из Лисабона, где је претходно одиграо меч са Бенфиком. Авион је упао у олују, ударио у брдо Суперга код Торина и срушио се. Погинуо је 31 путник од чега 18 фудбалера.
* Ни Стаљин није знао (5. јануар 1950): Власти Совјетског Савеза су пад авиона у којем су били хокејаши совјетског ваздухопловства успешно криле и од самог Стаљина. У несрећи је страдао скоро цео тим ВВС Москва, у којем је све конце вукао управо Стаљинов син - Василиј. Екипа је требало да игра утакмицу у Чељабинску, али је авион због лошег времена преусмерен на аеродром у Јекатаринбургу. Ни тамо није било услова за приземљење авиона. Због снежне мећаве авион је дуго кружио око аеродрома. Четири пута авион је покушао да слети, али без успеха. Када је покушао и пети пут да се приземљи авион је ударио о земљу и експлодирао. Свих 19 играча и чланова посаде изгубило је животе у несрећи. Стаљин никада није сазнао за несрећу. Његов син, један од главних људи у ваздухопловству, плашећи се строге казне због инсистирања да авион полети упркос врло лошим временским условима, успео је да сакрије све детаље. Брзо је ангажовао нове играче и Москва је одмах наставила такмичење.
* Судар смрти на небу изнад Русије (11. август 1979): Тупољев Ту-134 трагично је завршио лет 11. августа 1979. Реч је о несрећи са највећим бројем жртава међу којима је била група спортиста. Погинуло је 178 особа, а 17 путника било је из Фудбалског клуба Пакхтакора из Ташкента.
* Гулит и Рајкард избегли трагедију, али многи нису (7. јун 1989): Суринамски Колорфул 11, екипа састављена од играча који су професионално играли фудбал у Холандији, изгубио је 15 чланова када се ДЦ-8-62 срушио при слетању из Амстердама на аеродром на Суринама. Необученост посаде, која је свесно покушала да слети користећи неприкладан навигациони систем, коштала је живота 176 путника и чланова посаде. Преживело је 11 људи. Екипа је требало да игра утакмицу на Суринама у јуну 1989. Руд Гулит, Франк Рајкард, Арон Винтер, Хени Мајер, Брајан Рој, Стенли Мензо, Деан Хор и Реyи Блинкер нису добили дозволе од клубова да отпутују на ревијални меч и остали су у Амстердаму. Мензо и Мајер нису испоштовали забрану, али су дан раније отпутовали тако да су пуком срећом избегли смрт. Погинули су: Руд Дегенар (Хераклес), Лојд Досбург (Ајакс), Стив ван Дорпел (Волендам), Вендел Фрасер (Розендал), Фриц Гудингс (Варенинген), Џери Хатрехт (Нерландија), Вирџал Јоманхан (Серкл Бриж), Андро Кнел (Бреда), Рубен Когелданс (Виљем ИИ), Ортвин Лингер (Харлем), Фред Патрик (Цволе), Енди Шармин (Твенте), Елфрид Велдман (Де Графшап), Флоријан Вајент (Телстар) и тренер Ник Стинстра (Хемстеде). Преживели су Сиги Ленс (Фортуна Ситард), Еду Нандлал (Витесе) и Рађин де Хан (Телстар).
* Универзитет Маршал (14. новембар 1970): Највише погинулих у авионској несрећи имао је тим америчког фудбала Универзитета Маршал. Дагласов ДЦ-9-31 однео је на лету 932 у смрт 75 људи, све путнике и четири члана посаде. Летелица која је превозила 46 чланова универзитетског тима (37 играча и девет чланова стручног штаба) ударила је у брдо у близини аеродрома у Кереду (Западна Вирyинија). У то време Маршалова екипа ретко је путовала авионом, чак су размишљали и да откажу лет, али су, нажалост, одустали од ове идеје. Ово је највећа трагедија коју је доживео један спортски тим у САД.
* Пад јарославске Локомотиве (7. септембар 2011): Хокејашки клуб Локомотива из Јарославља у тренутку је остала без целе прве екипе. Погинуло је 37 чланова, од укупно 44 жртве. Путнички авион Јак-42 запалио се одмах по полетању и пао два километра од аеродрома Туношна, док су неки делови авиона завршили у реци Волги. У саставу хокејашког тима налазили и држављани Шведске, Пољске, Украјине, Чешке, Немачке, Белорусије и Летоније. Хокејаш Александар Галимов преминуо је пет дана касније у болници, а само је инжењер лета Александар Сизов преживео.
Нажалост, листа несрећа се не завршава овде. Још много спортиста је изгубило животе у авионским несрећама...
