Силазак с подијума 1995. био велика грешка
своје земље.Више од четврт века након што је први пут сео на клупу, он сматра да је Хрватска посустала у продукцији талентованих играча, чиме је раније могла да се подичи.
- Велики проблем хрватске клупске кошарке су неплаћени или слабо плаћени кошаркашки учитељи. Радити са клинцима од 14, 16 или 18 година захтеван је занатски посао и ти људи треба да буду добро плаћени, јер проводе и по 12 сати у дворани. Ако не можеш да га платиш, онда долази до негативне селекције и на тим стручним позицијама. Када бисмо то успели у барем седам, осам најјачих клубова, у Хрватској било би много боље - рекао је за “Вечерњи лист” Петровић.
Говорећи о српској кошарци, Петровић је оценио да наша земља последњих година производи много боље плејмејкере и да је дефинитивно „кошаркашкија” нација од Хрватске. Каже да један човек сноси добар део одговорности за то и отворено га именује.
- Нисмо неговали култ репрезентације на квалитетан начин, а и догодило нам се да је на Сабору ХКС 1995. један човек посекао све живо што је вредело. Након четири освојене медаље - олимпијског сребра, светске и две европске бронзе - он је излобирао смењивање Лалића, Новосела и Накића и поставио нове људе. И од тада нас више није било на постољима.
Говоримо ту о сад већ бившем председнику ХКС Данку Радићу који је неко време владао из сенке, а онда је и формално постао први човек хрватске кошарке. На помен 1995, сећање на ту годину неизбежно води и ка већ чувеном силаску хрватских кошаркаша са победничког постоља на Европском првенству у Атини, и то баш уочи доделе трофеја репрезентацији СР Југославије.Од тог момента Хрвати нису освојили ниједну кошаркашку медаљу, што се назива и њиховим „атинским проклетством”. Петровић каже да је тај потез био велика грешка.
- Знам да је из дворане постојала телефонска веза с Банским дворима где је седео тадашњи председник државе Фрањо Туђман и договорено је соломонско решење. Иде се да се узме медаља, али ће се након тога напустити подијум. Била је то политичка одлука и гледано с ове временске дистанце - грешка. Лично, то никад не бих направио - објаснио је Петровић, који је и тада био селектор Хрвата.
Према његовом мишљењу, време тренера апсолутиста у репрезентацији давно је прошло и сада селектори неке ствари морају добити од играча кроз прихватљиву атмосферу. Каже да је јако важно када у екипи имаш играча који је вођа, велики радник, мотиватор, као што је био некада његов брат Дражен.
- Осим тога што је у неким утакмицама постизао 40, 44, па и 62 коша, Драженова моћ била је у наметању високих стандарда саиграчима на тренингу и односу према репрезентацији. Замислите, он је пред финале на Олимпијским играма 1992. године ишао од играча до играча и говорио им да можемо добити оригинални Дрим Тим, што је против Џордана, Меџика, Бирда и друштва била заправо немогућа мисија.
Но, након што је Фрањо Араповић закуцао за наше краткотрајно вођство, Дражен је викао током тајм-аута: - Шта сам вам говорио! Можемо их добити!Такав играч силно помаже тренеру. Ако он дође и наметне параметре понашања, онда ти ниједан тренинг не може пропасти. Он је био модел по којем су се морали понашати сви играчи. Ако ти као вођа означиш правила понашања, онда нико не може направити корак натраг.
Каже да је Дражен у свему био другачији од Александра.
- Ми јесмо браћа, али између нас је била провалија различитости. Ја након неког пораза данима не бих могао доћи к себи, а он би се ресетовао за 24 сата и иде даље. Он је био човек који не гледа преко рамена - рекао је Александар и додао да није био такав, можда, би и данас био жив.
- Он је на квалификације за Еуробаскет 1993. дошао с повређеним лигаментима. Да је радио по упутствима лекара, а то је значило да не игра на том турниру, он би данас био жив. У том тренутку било је логичније да му се да простор да се опорави него га раубати, али он је, иако начет, хтео да игра.
Петровић је покушао да нађе наследника Дражена у хрватској кошарци.
- Најбоље што нам се прошло лето догодило је Бојан Богдановић. Бојан нам се догодио као вођа који је спреман да лупи шаком о сто, а уз њега је и Дарио Шарић који софистицираном аутоиронијом придобија симпатије саиграча - казао је Петровић.
Он је недавно поднео оставку на место потпредседника Цибоне, пошто се није сложио са управом клуба са продајом најталентованијег играча Хрватске Анте Жижића Дарушафаки.