Србија у самом врху и без странаца

победили Русију (7:3). Оно што нас посебно радује је чињеница да је селекција Србије први пут у историји стигла међу четири најбоље екипе на европским шампионатима, ост-варивши резултат мимо свих очекивања. Чини се да је, као нацији која једино скида капу и клања се шампионима, евентуално медаљашима, остао жал што “орлови” нису стигли до медаље. У одлучујућем мечу за бронзану медаљу поражени су од Казахстана (2:5), репрезентације која је такође исписала нову страницу футсала у тој евро-азијској земљи. Мада, само нерационални и неупућени познаваоци ове игре могу да замере нашим момцима на изванредном четвртом месту на шампионату Европе.

Радује нас и то што је, поред чињенице да су изабраници селектора Аце Ковачевића били истински јунаци шампионата, ЕП у Београду, по оцени многих из УЕФЕ, као и самих учесника, било до сада најбоље организовано првенство. Поред многих рекорда којима се сада поноси УЕФА, али и Фудбалски савез Србије и град Београд, слика која је отишла у свет најбоља је препорука нашој организацији за нека будућа домаћинства под окриљем европске “куће фудбала”. Испит великог такмичења полагале су многе структуре ФСС, а јавне похвале од стране званичних лица из Ниона да су наш савез и Београд „поставили нове границе и ниво организације под капом УЕФА“, довољно говоре о квалитету и посвећености свих људи који су недељама били ангажовани у организацији до сада највећег такмичења за ФСС.



Утисак је, такође, да све не би имало оволику тежину да нисмо имали репрезентацију са групом одличних играча који су својим односом, жељом и хтењем, наравно и резултатом, учинили нацију поносном. На сваком кораку се могла видети захвалност селектору Ковачевићу, односно онима чија имена остају записана у историји нашег футсала: капитену Марку Перићу, те играчима Миодрагу Аксентијевићу, Слободану Рајчевићу, Младену Коцићу, Милошу Симићу, Стефану Ракићу, Александру Живановићу, Милошу Стојковићу, Владимиру Лазићу, Душану Милојевићу и Немањи Момчиловићу.



Они су за све у нашој држави јунаци, јер Србија је била једна од четири репрезентације на шампионату без увозних играча, углавном великог броја Бразилаца, који су бранили боје Шпаније, Русије, Португалије, Казахстана и Италије. Са седморицом играча из домаће лиге и неколицином искусних интернационалаца, али пре свега момцима великог срца, Србија је савладала и једну светски признату футсал силу - Португалију, са најбољим играчем на планети Рикардињом, а мало среће је недостајало да у полуфиналу падне и фаворизована Русија са Густавом, Лимом, Робињом, Ромулом и тек неколико Руса. Зато капа доле за све оно што су наши момци стварили: знањем и инатом пунили су Арену и натерали нацију да их најзад упозна.



Управо због свега наведеног, четврто место још је вредније, што потврђују и речи нашег селектора.

- Бити четврти на Европском првенству, за наш футсал представља велику ствар. Могу сада да кажем да смо ми победили на турниру. То је наша победа. Видели сте неколико пута пуну Арену, родитеље с децом, много људи који су нас подржавали и због свега тога можемо и морамо да будемо задовољни. Видели смо феноменалну промоцију футсала, у сваком смислу, организационом на првом месту а затим и резултатски. Ово нећемо никада заборавити и трудићемо се да оправдамо пажњу коју смо имали минулих дана и на прави начин да у будућности репрезентујемо нашу земљу. Што се тиче страних играча у другим селекцијама, УЕФА би нешто морала да уради по том питању и ограничи тај број, јер се бојим да футсал због тога губи смисао – рекао је Аца Ковачевић.

Цех исцрпљујућој борби с Русијом у полуфиналу, платили смо у мечу са Казахстаном када се видело да наши момци нису имали довољно снаге за још један вредан резултат на Европском првенству.



- Очекивали смо да можемо да направимо подвиг, али то се није десило. Напор из меча са Русијом учинио је своје и момци нису успели да се опораве од тог сусрета. Примили смо два гола која нисмо смели и било је тешко после тога вратити се у игру. Казахстану све честитке – додао је Ковачевић.

Он се потом осврнуо и на предтојеће мечеве квалификација за СП, где ћемо поново снаге одмерити са Португалом.



– Чекају нас тешке утакмице са Португалцима у борби за одлазак на Светско првенство, у којима ћемо морати много да се помучимо не би ли поновили успех из 2012. године, када смо ишли и на шампионат Европе и на шампионат света. Надам се само да популарност футсала неће спласнути, већ да ће у данима који долазе бити још више младих у нашим клубовима. Ово је изузетно леп спорт, уверила се у то и публика, међу којима је било много младих. Стекли смо симаптије какве су до сада биле резервисане за фудбалере, кошаркаше, одбојкаше, рукометаше, за наше врхунске спортисте. Ово никада нећемо заборавити, већ ћемо наставити да се боримо, да оправдамо све ово што смо доживели ових дана – истакао је селектор Србије.



Припремио: Ј. Галић

ГОЛМАН СРБИЈЕ МИОДРАГ АКСЕНТИЈЕВИЋ

Испунили смо своја очекивања али не и снове публике

Голман наше футсал репрезентације Миодраг Аксентијевић имао је помешана осећања среће и туге после окончаних наступа на шампионату Европе. Срећан је због историјских подвига „орлова”, а тужан због пораза од Казахстана у борби за бронзу.– Тешко нам је, упркос свему. Убедили сте нас да смо бољи него што стварно јесмо. Ми смо генерација која је прва играла на светском првенству, али која се и први пут пласирала у полуфинале континенталног такмичења. Највише сам желео медаљу – рекао је Аксентијевић.Он је истакао да је наша селекција имала мали фонд играча за надметање са најбољима у Европи.



– Имали смо ротацију од шест, седам играча на првенству и било је тешко то издржати, јер нисмо роботи. Примера ради, половина репрезентативаца Казахстана су прваци Лиге шампиона, а друга половина игра у веома јакој лиги.Наш голман је нагласио да је сан екипе остварен, али да постоји жал.– Нисмо обећавали медаљу, али се извињавам публици што нисмо испунили њене снове. Своје јесмо. Успели смо да доведемо футсал у Србију, пунили смо Арену данима и то је преседан. Нека се клинци угледају на нас, а ја ћу их сутра бодрити са трибина и радовати се њиховој медаљи.



Он је управо о будућим генерацијама највише говорио, након што је истакао да остаје веран дресу и голу Србије:

– Не опраштам се док још могу да помогнем. А мислим да још имам снаге. Када не будем могао да играм, помагаћу голману Момчиловићу и осталим чуварима мреже. Ма колико ово била добра забава за људе, за мене је - живот. Ако мора да се бира трагичар, нека на утакмици за бронзу то будем ја. Остали играчи су - хероји. Задовољни смо што је у Србији настала права футсал-манија и што смо успели да пробудимо веру у људске вредности. Ни из чега смо створили нешто и тај сан ће остати генерацијама. А тим будућим генерацијама бих поручио да могу и на улици да тренирају, али не смеју да изгубе сан. Ми смо га испунили, а они само треба да верују у њега – рекао је Миодраг Аксентијевић.

Ј. Г.