Српској комбинацији у двоседу (3:10,969) за 18 стотих делова секунде измакло је злато, које је припало Немацима Максу Рендшмиту и Маркуса Гросу (3:10,781).
Зорић и Томићевић одушевили су спортску Србију, поготово кајакашку породицу која је на олимпијску медаљу чекала пуне 32 године. Њиховој срећи није било краја, најпре што су дошли до медаље, једине за српски кајак, потом што су толико усрећили нацију, а посебно што су дочекани на величанствен начин. Рече Миленко Зорић, “осећам се као да сам освајач златне медаље”. Његов колега Марко Томићевић је додао да је раније замишљао како изгледа дочек и да ће га памтити цео живот.
Да ли је још рано за сумирање утисака?
– За мене је ово велико и феноменално искуство, драго ми је што сам био део свега тога. Вратио сам се из Лондона са деветим местом и за мене је ово највећи успех у каријери. Биће то лепе успомене што смо проживели у Рију. Имаћу чега се се сећам и причам поколењима. Драго ми је што смо кајак поново вратили на већи ниво – рекао је Бачкопаланчанин Миленко Зорић, а његов колега из чамца Мирко Томићевић је додао:
– Пре ОИ желели смо медаљу и веровали да можемо да до ње довесламо. Циљ је био златна медаља. Ето, она нам је измакла за 18 стотих делова секунде, нешто мало мање од метра смо је изгубили. С једне стране остала је жал што није најсјајнија, опет с друге стране смо пресрећни јер смо баш ми ти којима је пошло за руком да после 32 године освоји олипијску медаљу.
Где се изгубило тих 18 ститих делова секунде?
– У самом почетку трке, мислим да смо заостали више него што смо требали. На Олимпијским играма ако хоћеш злато онда мораш да веслаш савршену трку. Ми нисмо веслали савршено, али јесмо јако добро, е, у томе смо изгубили шансу да после трке слушамо “Боже правде” – рекао је Бечејац Марко Томићевић.
Колико вам је неуспех колега додатно стварао психолошки притисак?
– Из Португалије, где смо обављали завршне припреме, смо пратили такмичење веслача и видели проблем с којим се суочавају, посебно тај бочни ветар је сметао. Рекли смо себи, ако буду и код нас такви услови даћемо свој максимум, па шта буде. Срећом стаза и услови били су регуларни, баш онако како би требало, тако да смо успели да стигнемо до медаље – задовољан је Томићевић.
Са ове дистанце гледано, да ли бисте нешто мењали током припрема или на самом такмичењу?
– Били смо потпуно добро уиграни и увеслани. С нашим тренером Мирославом Алексићем смо се договорили како да весламо и направили стратегију. Наша тактика и јесте била да слабије весламо први део, а да онда убрзавамо. То је увек, па и сада уродило плодом. Можемо сада да причамо о нијансама, али у принципу то је то. Када све саберемо и одузмемо не бих ништа мењао. Напорно смо тренирали, не може ни јаче, ни више, можда мало слабије… - кроз шалу је прокоментарисао Зорић.
Када се оствари овакав резултат, претпостављамо да заборавите све оне тешке тренутке, вишемесечно одсуство од куће, литре проливеног зноја..?
– Ово што сада проживљавамо даје смисао свему томе што сте рекли. Верујте, током зиме када свакодневно идете на тренинге, када чекамо такмичење некада по шест месеци, много пута се запитам шта мени све ово треба. Али, када дође крај сезоне, када оствариш добре резултате, посебно овакав на ОИ, и видите да то све има смисла, онда добијете неку нову енергију, снагу и још већу жељу да следеће године будете још бољи и успешнији – открио је Бечејац.
Какви су вам даљи планови?
– Морамо добро да се одморимо, пошто су иза нас месеци напорних тренинга. Следећа сезона неће бити тако стресна и напорна, биће мање притисака. Учествоваћемо на светским куповима, Европском и Светском првенству... Наравно, наставићемо да добро тренирамо, јер већ тада улазимо у нови олимпијски циклус и припреме за ОИ у Токију – изнео је план Миленко.
Ви сте једини из кајакашког тима стигли до медаље, како сте доживели наступ ваших колега?
– Заиста нам је жао што није стигла још нека медаља за наш спорт. Видели смо колико им је било тешко, а и нама није било свеједно. Уверени смо да су Грујић и Новаковић вредели за медаљу, они то и сада вреде. Једноставно нису имали свој дан, ни своју најбољу извеслану трку. Нормално је што су тужни и разочарани. Време пролази и, како се каже, лечи све. Уверен сам да ће се вратити на стазу успеха – сматра Зорић.
Да ли сте обишли Рио и какве утиске носите из Бразила?
– Рио, малтене, нисмо ни видели. После двоседа имали смо такмичење у четвороседу и сваки слободан тренутак смо користили да се одморимо и ваљано припремимо за трку. Буквално, имали смо један дан слободан, то поподне смо искористили да одемо на плажу. И то је све. Можемо да кажемо да смо били лоши туристи – кроз осмех је прокоментарисао Томићевић.
Јово Галић
Услови опредељујући фактор
Да ли остајете у својим клубовима и у наредној сезони?
– Волео бих да се поново вратим у свој град, Бачку Паланку, а да ли ће и када ми се испунити жеља, не могу још да кажем. Како за сада ствари стоје, остаћу да веслам у Шапцу, коме дугујем велику захвалност, пошто ми је изашао у сурет и помогао када ми је било најтеже. Жеља постоји да се вратим у Паланку, али много тога ће утицати на моју одлуку – казао је Зорић.
– Сваке године се опредељујем где ћу веслати у зависности од услова који ми се понуде.Веслао сам за Вал из Сремске Митровице, да ли ћу остати тамо и следећу сезону знаћу тек после разговора са људима из клуба – најавио је Томићевић.
