Берлинска дописница: Сумрак Брантове партије

То је веома озбиљан ударац за ту странку, познату по напредним идејама, заштити радничких интереса, али и по томе што је тридесетих година прошлог века једина јасно била против доласка Хитлера на власт.

Шта је то што је довело партију Вилија Бранта, Хелмута Шмита и Герхарда Шредера на тако ниске гране и зашто је СПД, поносна на своју прошлост, сада постала забринута за своју будућност, питање је које постављају и политички неистомишљеници социјал- демократа.

СПД бије битке на многим фронтовима - партија, наиме, има проблема са вођством и подршком актуелном шефу и вицеканцелару Зигмару Габријелу, коме ни највеће оптимисте не прогнозирају политички успех, а та расправа о кредибилитету вођства слаби странку. Истина, то није први пут да се партијски шеф напада, а истраживачи партијског живота подсећају и да социјалдемократе имају и “такву традицију”.

Позиција СПД, чија је историја почела 23. маја 1863. године када је у Лајпцигу формиран “Немачки савез радника”, везана је и за укупне друштвене и политичке промене у Европи и Немачкој, заокрет удесно, све већи јаз између богатих и сиромашних, настанак једних и нестанак других партија, али и политичку реалност у којој они, који су у савезу са демохришћанима, канцелара Меркелове, не пролазе баш најбоље. Тако су либерали, бивших и покојних шефова дипломатије Ханса-Дитриха Геншера и Гвида Вестервела, некадашњи коалициони партнери Меркелове, на прошлим изборима, први пут у послератној историји, постали ванпарламентарна партија, а ни СПД-у не “цветају руже”.

У паду популарности СПД не би, међутим, требало заборавити на Шредера, сина чистачице и палог немачког војника који се од дечака са крпеном лоптом винуо до канцеларских висина. Он је, наиме, својом политиком дубоких резова у социјално ткиво државе и друштва изазвао незадовољство, тако да су тада већ чланови враћали партијске књижице и “претрчавали” код оних са мање “социјалне хладноће”.

Социјалдемократе, које ће у сећању грађана Србије остати и као партија, која је, док је била на власти, послала немачке војнике у НАТО нападе на Србију, чини се, сада не налазе пут до питања која заокупљају грађане и расцеп између онога што функционери СПД сматрају интересантним и онога што њихове потенцијалне бираче занима изгледа све већи, као и социјалне разлике и јаз између богатих и сиромашних у држави благостања.

Расправе о Габријелу нису, изгледа, централни проблем партије за коју се поставља чак и питање политичког самоукидања, већ како да СПД задржи своје традиционалне бираче-раднике. На прошлим изборима 2013. године, само 27 одсто радника гласало је за СПД, док су демохришћани добили 36 одсто радничких гласова.

СПД је лоше прошла и ове године на покрајинским изборима у Баден-Виртембергу- чак је ултрадесничарска “Алтернатива за Немачку”, која “усисава” гласове других партија и разочараних бирача, премашила ту СПД, захваљајући управо великом броју радничких гласова. Једна од последњих анкета показује да свега 32 одсто Немаца верује да СПД има у виду бриге такозваног “малог човека”, а 63 одсто би жалило, уколико би ова странка нестала са политичке сцене.

Политиколози сматрају да је СПД постала партија чиновинка и академски образованих и да се већ дуго времена не “уживљава” у проблеме радника и ту можда лежи главни део објашњења о низбрдици којом иду социјалдемократе. Премда до савезних избора за Бундестаг, на јесен следеће године, има још доста времена, канцеларско питање СПД и ко ће од социјалдемократа изаћи на мегдан Меркеловој, за коју се верује да ће се још једном кандидовати, већ распирује политичку и машту и комбинаторику.

Габријел је предложио да о томе одлучи чланство СПД, а сами Немци би, показује последња анкета, желели да изазивач Меркелове не буде Габријел, већ шеф немачке дипломатије седокоси Франк - Валтер Штајнмајер, за кога се каже да је прагматичан и разложан и да га уважавају чак и политички неистомишљеници. Правник по струци, син столара и фабричке раднице, Штајнмајер је некада је важио за Шредерову “десну руку”.

Штајнмајер је пре неколико година својој жени поклонио сопствени здрави бубрег -она је тада добила живот, а он огромно људско поштовање у 82-милионској немачкој нацији. Ипак, не треба заборавити ни то да је Меркелова већ једном жестоко потукла Штајнмајера, на изборима 2009. године, када јој је “стао на црту” као канцеларски Кандидат СПД.

Из пера Радмиле Лалић

(ауторка је спољнополитичка новинарка)