У Аргентини је студирао новинарство, историју латиноамеричке политичке мисли, књижевност и хршћанску духовност, 1989. се вратио у Хрватску и потом био учесник Домовинског рата, да би 1992. наставио студије на Еванђеоском теолошком факултету у Осијеку, где је дипломирао, а касније и магистрирао. У више наврата критички је говорио о кардиналу Алоизију Степинцу и једна је од ретких личности са хрватске јавне сцене која не пропушта да упозорава на злоупотребе олтара за политичке сврхе и на, како сам каже, „већ уходан католички национализам који је из перспективе црквених докумената недопустив и грешан”.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је одлуку да се отвори дијалог са Римокатоличком црквом поводом намере да канонизује кардинала Алојзија Степинца. Може ли се већ сам тај корак оцењивати као о историјски, поготово у светлу будућности односа двеју цркава?
– У Београду је по други пут ове године боравио председник Папинског већа за промицање јединства хршћана кардинал Курт Кох. Био је у фебруару, када се у Патријаршији почело дискутовати о улози Католичке цркве у Другом светском рату, а сада је био гост надбискупа београдског монсињора Станислава Хочевара и Православног богословског факултета. На маргинама се, наравно, разговарало и о Степинцу. Никако случајно, јер истог дана, 28. маја, када је папа Фрања примио у Ватикану хрватску председницу Колинду Грабар Китаровић, у Београду се кардинал Кох састао са шефом српске државе Томиславом Николићем. У Ватикану су схватили да не смеју попустити притисцима Загреба да Степинац буде канонизован пошто-пото, па су цео процес ставили на чекање. Рецимо, тек ће се 24. новембра ове године у организацији Загребачке надбискупије одржати симпозијум о односима Степинца и православаца, а, с друге стране, видеће се и како ће узнапредовати поменути екуменски дијалог, којим ће руководити нови загребачко-љубљански митрополит Порфирије.
Када је у питању сама тема тог дијалога, да ли је, по Вама, реално очекивати постизање било каквог компромиса ако се имају у виду дијаметрално супротни ставови двеју цркава о кардиналовом лику и делу, поготово о његовој улози у Другом светском рату?
– Не видим да ће у скорој будућности чланови Хрватске бискупске конференције прихватити критички поглед на Степинца нити да ће епископи СПЦ одустати од критике Степинца. Тек, било би нужно да СПЦ коначно обистини у јавном документу што замерају, па да видимо на чему смо тачно. У сваком случају, Сабор СПЦ је одлучио и то да се славонски епископ Јован именује са шефа посебног комитета који ће имати задатак да проучи конц-логор у Јасеновцу, док ће бањалучки епископ Јефрем проучавати део тог логора у Градини, наспрам Јасеновца, у БиХ. И било би добро да српска страна одустане од мита од 700.000 убијених Срба у Јасеновцу и да се прихвати проверених података Меморијалног музеја у Јасеновцу. Нажалост, чињеница је и то да на другој страни неки католички талибани, чак и у католичком недељнику кардинала Јосипа Бозанића „Глас Концила”, у потпуности дезавуишу рад кустоса и историчара у Јасеновачком меморијалном центру.
Како на све може утицати, с једне стране најава кардинала Ангела Амата да ће Алојзије Степинац свакако бити проглашен свецем до краја 2015, а с друге изразито негативан став државе Србије, који је озваничен писмом председника Томислав Николић упућеном папи Фрањи?
– Кардинал Амато не одлучује већ одлучује папа Фрања. А папа је јасно дао до знања да жели дијалог и хрватској председници је рекао да неће доћи у Хрватску у скорије време. Пре ћемо га видети у Београду него у Загребу, ако не оде у пензију са 80 година, што такође најављује као могућност. Мислим да су ватиканској дипломатији важнији екуменизам и односи са Србима и Русима него погодовање јастребовима у Загребу. Тек, сачекајмо сусрет председника Николића и папе Фрање, који је из техничких разлога - квара авиона - одгођен за септембар.
Када смо код различитих оцена о самом Степинцу, где ту престаје историјска наука, а почиње догма?
– Ја у овим стварима не живим са догомама. У питању Алоизија Степинца бавим се искључиво документима. А документи указују на то да је Степинац изгубио компас. Као и неки хрватски бискупи, који су секундирали Фрањи Туђману. То ја зовем „домољубна блокада духа”. Наиме, толико желите државу, толико вам је тај циљ важан, да ћете зажмурити на очита кршења људских права. Ми хришћани на то, ипак, немамо право, нити је држава најсветији идеал. Ко поистовети свој морал с нацијом и државом, тај је по дефиницији фашиста.
У Србији се већ спекулише о томе да би поменути дијалог могао итекако бити оптерећен и неким ванцрквеним питањима, попут судске рехабилитације Драже Михаиловића, с једне, и блајбуршких порука, с друге стране. Да ли су та страховања оправдана?
– Ватикан ће се такође руководити документима и архивама, а не политиканством или ескападама појединих хрватских бискупа или српских епископа.
Већина српских владика, с којима сам разговарао, као главну препреку доласку Светог оца у Србију истиче управо однос према Степинцу и, уз то, нужност одласка папе на поклоњење у Јасеновац. Може ли најављени дијалог, ма какав на крају буде његов резултат, ипак представљати реалну основу за припрему те посете?
– Тешко да ћемо видети папу, који год то био, у Јасеновцу докле год се у Градини буде на службени начин „лупало” с цифром од 700.000 убијених Срба у Јасеновцу. Бити ће то процес „сине ира ет студио” - на темељу чињеница. У сваком случају, ја се јако веселим помацима у екуменским односнима и жарко желим да дочекам дан када ће један папа ући у храм Светога Саве у Београду. До тада, Ватикан ће наставити да „хода као по јајима”.
Мирослав Стајић
