стојећи међу окупљеним светом који је чекао да види британског престолонаследника Чарлса, много више него супругу му, војвоткињу од Корнвола Камилу, који су у оквуру балканске турнеје посетили и војвођанске шорове. Како год, принц од Велса, познатији под именом Чарлс, није ове просторе походио непуних 38 година, (последњи пут био је у октобру 1978.) па се није могао наћи бољи “зицер” од минулог четвртка, да се господин плаве крви изблиза види, сними мобилним телефоном, уз мало среће и да се рукује с њим. Наравно, и да се све то после исприча и(ли) покаже пријатељима, рођацима, комшијама... Еј, па не долазе крунисане главе сваки дан!
Принц Чарлс и војвоткиња Камила су у четвртак око 11 сати пре подне стигли у Нови Сад. Дочекаше их, како доликује, градоначелник и његов заменик, а потом се принчевски пар, на радост бројних грађана велике вароши, прошетао портом. Тамо - к’о у кошници. Наравно, беше ту и наша принцеза Јелисавета Карађорђевић, председница Сабора монархиста Србије Љиљана Јовановић, те много познатих новосадских лица: медијски маг Роберт Чобан са ћерком, као и фудбалер из шампионске Вошине генерације, Мирослав Тањга, бивши лондонски студент, касније одборник Петар Мудри, те једна отмена госпођа, с којом се нешто касније принц задржао у разговору, након што је открио спомен плочу британских држављанки, српских добротворки. Зашто? Госпођа Милица Богдан Личен је унука Ирине (Ајрин) Полемис, рођене Кјури, једне од добротворки која је са својом сестром Мери, са војском Краљевине Србије прошла албанску голготу, помагала и лечила рањенике. - Бака ми је причала да је њена фамилија у сродству са Виндзорима, британском краљевском династијом – каже госпођа Богдан – Личен. Касније се бавила добротворним радом са ратном сирочади. Она и сестра су живеле баш овде изнад, у Католичкој порти. У то време, после Првог светског рата, коме год је у Новом Саду из било ког разлога затребао енглески језик, или су желели да га науче, долазио је код њих – рекла је унука српске добротворке, и ето, сасвим извесно даља рођака принца од Велса.
А престолонаследник британске круне, уз аплауз је дочекан у порти. Типичан је представник старе, традиционалне монархије: учтив, љубазан, господског држања. Средњег раста, зализане косе солидно проређене на темену, опуштено је ходио портом, а након протоколарних обавеза, крајње лежерно се поздрављао и руковао са некима од окупљеног света. Тада се видело да силне мере обезбеђења, компликоване процедуре за акредитоване новинаре, те специјалци по крововима, немају нарочиту сврху. Један младић му је рекао да има рођаке у Лондону, али их никада није посетио. Принц му је одговорио: - Заиста? Требало би што пре да их посетите, а онда да долазите бар једном годишње!
Док су се мобилни телефони усијали од слања порука са сликама Чарлса и Камиле и хваљења новосадског живља, војвоткиња је отишла пут Сремских Карловаца, а ми за принцом, у Ковиљ. Престолонаследник је, наравно, посетио ковиљски манастир, али ту се за њим није могло. Бројна новинарска булумента је, заједно са двестотинак окупљених Ковиљчана, чекала да се принц Чарлс појави и, како је најављено, чамцем “Војводинашума” провоза по Дунавцу.
А људи се искупили, како и неће. Чувена крунисана глава најчувеније светске монархије дошла је баш у село вредних ратара, па, како рекоше, сада нема потребе да се каже: “Ковиљ крај Новог Сада”, сви знају где је Ковиљ. А неки, су, богами, пешке потегли да би Чарлса видели. - Ја сам из Гардиноваца, другар и ја смо дошли пешака, пет километара – каже Стева Радованов. – Па, како да не видим принца? Сви моји су монархисти, а имам рођаке који живе у Америци, у Канади... Сад, они знају да је долазио, па да ми кажу: “Ето ти га у дворишту, а ти ниси иш’о да га видиш!”.
Следи и коментар савремених гео – политичко – војних односа. - Јес’ да су нас бомбардовали, али ти Енглези, то је фини свет, културан. Ко с њима лепо, они с њима још лепше. Еј, па не може Србија да наређива Енглеској – сумира Стева догађаје из ближе прошлости.
А принца још нема, мада сваки час треба да се појави. А из масе окупљеног света чуло се субјективно мишљење зашто се Чарлс задржао у манастиру. - Он сада тамо проба ракију. Па једна, друга, па трећа, па кад му се зацрвену уши... Али, утом ето принца, лаганим ходом, без црвених ушију, прилази Дунавцу. Чују се аплаузи. Чарлс им лагано, љубазно отпоздравља и, након што је навукао заштитни прслук (или пруслук, што би рекли Војвођани), седа у чамац и креће вожња по Дунавцу.
Одма следи спреман, песимистички коментар.
- Само нам фали да се приврне, па да се осрамотимо!
То се, наравно, није десило, а Чарлс се након вожње нашао у друштву малишана из локалне школе. Питао их је (уз помоћ преводиоца, наравно), да ли су им школске обавезе обимне, а задаци тешки, нашта је добио гласан, отегнут одговор: Нееее! Онда је принц, по протоколу, на обали крај Дунавца, симболично засадио храст. Кад су му додали лопату, а престолонаследник који пут захватио земљу и загрнуо стабло, један Ковиљчанин је славодобитно закључио: - Ето, какав смо ми народ. Натерали смо принца да ради!
Душан Кнежић
Војвоткиња не мари за протокол
Случајно или не, јавност је тек два дана пред долазак британског принчевског пара у Србију сазнала да је у план њихове посете уврштена и варош сремскокарловачка. Отуда не треба ни да чуди што долазак, додуше, само војвоткиње од Корнвола, а не и принца Чарлса, није пропратило више радозналих погледа Карловчана. Било како било, част да угости војвоткињу припала је породици Живановић...
– Винарство и пчеларство су врло блиске делатности војвоткињи Камили – каже нам Борко Живановић, који са оцем Жарком води овај јединствен музеј на нашим просторима и винарију. – Колико знам, она потиче из породице која се бавила овим гранама, тако да ту видим разлог њеног доласка код нас. Осим тога, како су ми рекли, и председница је једне винске асоцијације у Великој Британији.
Одмах након поздрава са члановима породице Живановић, укључујући и најмлађе Ану, Јелену и Јовану, војвоткиња је у друштву домаћина обишла музејску поставку, која садржи стотинак експоната, махом предмета из 19. века које је професор Јован Живановић користио приликом пчеларења, пчеларску литературу коју је и сам написао, као и део књига из области филологије, те његове личне предмете. Сишла је и у Живановићев лагум, а напољу су је чекале ђаконије, типичне за неколико националних кухиња с нашег поднебља, уз њену – британску.
Наиме, за ову прилику и манифестацију, коју су креатори војвоткињине посете назвали „Food is great“, кувар у британској амбасади Александар Павловић, који је пре тога радио и на Белом двору, припремио је и двадесетак јела велшких, шкотских и енглеских. Тек, војвоткиња је, како кажу они који су учествовали у програму, а међу њима су били и представници Словака и Шокаца, безмало све од понуђених ђаконијица пробала. Ипак, најпре је „коштала”домаћиново вино и мед.
Са свима је разговарала и, што је све изненадило, јер су им то из протокола строго забранили, фотографисала се са свима који су то хтели. „Фасцинирала ме је својим држањем и непосредношћу”, каже Борко Живановић. „Свима се јавила, чак и комшијама које су споља посматрале шта се дешава...”
Зорица Милосављевић
