Штуцне и камион могу повући

 „Маде ин Yугославија“, мада те државе нема већ више од две деценије. Фабрике нема нешто краће – тек седам година. А једина преостала продавница „Ударника“, у којој се и даље могу купити производи некада чувене текстилне индустрије, и даље ради.

Љубомир Милосављев запослен је у зрењанинској Фабрици чарапа „Ударник“ од 1982. године. Био је шеф магацина сировина и готове робе, а од када је фабрика у стечају, ради као продавац у јединој преосталој продавници у саставу фабрике, у улици Петра Бојовића.

- Дневно откуцамо колегиница и ја у просеку двадесет фискалних рачуна. А робе има на лагеру да продајемо још годинама. Ако су чарапе запаковане и ако не стоје на сунцу, немају рок трајања. А зна се да су се „Ударникове“ чарапе правиле од најквалитетнијенг памука. Такве се више сигурно не праве - каже Милосављев.



Најтраженији модели правили су се у 100.000 комада. Последње чарапе произведене су 2006. године, но у радњи могу да се нађу и неки примерци стари две деценије. Штуцне за фудбалере („то је такав памук и такво плетиво да могу да шлепају камион“, каже Љуба) коштају 219 динара, женске чарапе 180, мушке без шава 150, а дечије од свега 17 до 25 динара.



- Ове мушке чарапе могу да издрже 500 прања, а да не промене боју нити да се подеру. Проблем је што нам радња није на прометном месту и што немамо све величине и дезене. Чарапице за бебе за 20 динара, па где то има. На залихама имамо толико робе да можемо да продајемо још годинама. Да ли ћемо, то не зависи од нас него од стечајног поступка - закључује Милосављев.



У „Ударнику“ је након увођења стечаја остало седморо запослених и то на минималцу. Стечајни поступак је у мировању јер, по речима стечајне управнице Андријане Живановић, за део имовине поднет је захтев за реституцију.



Ж. Балабан