Ускоро, ипак,добродошлица белим лађама?

Стратегијом развоја водног саобраћаја Србије, све општине на Дунаву би додуше требало и да добију марине до 2020. године, што је такође једна од идеја својевремено зачетих на „дунавској капији Србије“, али је након агонизујућих десет година по свемму судећи цела идеја прешла у руке приватног капитала, па самим тим и стекла нове, далеко веће шансе за коначну реализацију.



Наиме, сомборско Градско Веће је пре неколико дана утврдило  Предлог одлуке о изради плана детаљне регулације путничког пристаништа на Дунаву код Бездана. Услови и смернице за израду Плана детаљне регулације пристаништа су дефинисани Просторним планом града Сомбора, Просторним планом подручја посебне намене Специјалног резервата природе „Горње Подунавље” и Просторним планом подручја посебне намене међународног пловног пута Е-80 – Дунав, а наручилац плана је безданско предузеће „YУ Агент”, познато великом броју наутичара и бродара као једно од најуспешнијих у земљи.



Концепт изградње речног пристана на Дунаву код Бездана је зачет сада већ далеке 2006.године када је из тадашњег републичког Министарства за трговину и турИзам, кроз програме Националног инвестиционог плана обезбеђено 16,5 милиона динара за куповину два расходована шлепа који су требали да буду платформа на којој би се уредили пристани. Барже су купљене и укотвљене на обалу Дунава код Музеја Батинске битке, али се следећих неколико година ништа није дешавало.



Ипак, три године касније из покрајинског буyета је издвојено додатних десет, а из градског три милиона динара за уређење приобаља, али ни додатних милион динара из средстава добијених кроз организовање игара на срећу није „помогло“ да на обалу код  Велике Чарде пристане макар један од 500 туристичких бродова колико их годишње прође српским делом Дунава.



Тих година је локална самоуправа „опрала руке“ од целог пројекта, уз образложење да је нејасан имовинско-правни статус купљених баржи, док су из канцеларија својевременог иницијатора целог пројекта, Туристичке организације, поручивали да су немоћни јер ни они нису власници пловила која не само да су почела да пропадају већ и да додатно руже ионако (поново) запуштено приобаље.

У једном моменту се учинило да ће се најзад цео пројекат покренути са мртве тачке, када је гордијев чвор власништва над баржама најзад размршен тако што су постале и званично власништво ТОГС-а, али се, парафразирајући некадашњег председника СРЈ Добрицу Ћосића, потпуно оправдано стрепња показала јачом од наде да ће макар нека од све чешћих туристичких лађа пристати и у близини Сомбора.



Приде, Сомборцима прве комшије, Апатинци су за свега две године од лансирања исте идеје и отворили „свој“ пристан, чиме су се смањиле реалне шансе да „водени туристи“ застану тридесетак километара од града и имају стрпљења да се следећих 20-30 минута „клацкају“ у аутобусима не би ли посетили Сомбор који је управо толико удаљен од европске водене жиле куцавице.



Да ли ће се и којом брзином одвијати новопокренути пројекат изградње пристана код Бездана, сада у режији приватног капитала, остаје да се види, али да цела прича има смисла за вароши које претендују на новчанике туриста, довољно речито говоре подаци из других градова који се налазе на обалама Дунава. Ако некоме није довољан податак да се на три новосадска пристана током протекле године искрцало готово 90.000 туриста, који су засигурно оставили значајну суму евра у војвођанској престоници, можда би им значиле ништа мање импресивне бројке из Доњег Милановца.



Наиме, у овој варошици је прве године од постављања пристана (2008.) забележено 3.400 радозналих путника речних крстарица, да би прошле године чак 18.500 туриста одлучило да „протегне ноге“, па следствено томе и допринесе развоју ове привредне гране.



М. Миљеновић