VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Život posvećen čokotu

Čitav radni vek proveo je na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu kao vrstan pedagog, radeći i družeći se s mladim ljudima, svojim studentima, koji su prigrlili vinovu lozu kao svoje glavno zanimanje. Video je u tome vraćanje najlepšeg rastinja u naša vinogorja na kojima se vekovima granalo i bilo njihov najlepši ukras i veličanstveni primer ljudskog umeća. 

Svoju odanost pedagoškom radu, objašnjavao mi je, u jednom davnom razgovoru, teškoćama na koje se, u povratku čokotu, nailazi zbog posledica pustoši koju je iza sebe ostavila decenijska nerazumna ekonomska politika zemlje. 

Spominjao je nedostatak stručnih službi, stručnjaka za savet i pouku, listova, časopisa, literature u kojoj se mogu naći odgovori na mnoge nedoumice s kojima se susreću svi koji su na bilo koji način vezani za vinograd i podrum. 

„Potkovati se znanjem, pokazalo se, teže je nego doći do materijalnih dobara potrebnih za stvaranje preduslova za uspešno vinogradarenje i vinarenje”, ponovio mi je više puta.

Citiram ovo, jer će se to i u najnovije vreme pokazati kao jedan od ključnih razloga neostvarivanja željenih programa razvoja našeg vinogradarstva, uz izdašnu pomoć države. Veću nego ikada u višemilenijumskoj istoriji privrženosti našeg čoveka lozi i najstarijem čovekovom piću.

Đorđe Paprić je rođen u Vukovaru 12. novembra 1947. godine. Živeo je u lepom i bogatom selu Vera, poznatom nam i iz najnovije istorije. U njemu je završio prva četiri razreda škole. Osnovnu školu u obližnjem Borovu, a gimnaziju u Vukovaru. 

Osnovne studije poljoprivrede završio je na Novosadskom fakultetu 1970. Na vinogradarstvu je magistrirao 1980, a doktorske studije 1986, takođe u Novom Sadu. Za asistenta vinogradarstva izabran je 1976, za docenta 1986, za vanrednog profesora 1991. godine i redovnog profesora 1996. 

Direktor Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu bio je deset godina, od 1996. do 2006. Penzionisan je 2012. godina. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja.

Učestvovao je u mnogim stranim i domaćim projektima u izradi studija, a kao član mnogih profesionalnih udruženja i u izradi velikog broja investicionih projekata. Sahranjen na Gradskom groblju u Novom Sadu.

U ime kolega sa Departmana i njegovih bivših studenata, od prof. dr Đorđa Paprića oprostio se njegov bivši student i potonji saradnik, od nedavno penzioner, prof. dr Zoran Keserović. 

U dirljivom i emotivnom govoru o bivšem profesoru, Zoran Keserović, naš vodeći stručnjak u voćarstvu, osvrnuo se i na Paprićev naučno-istraživački rad u vinogradarstvu.

Istakavši, pre svega, njegov veliki doprinos odnosu sorte vinove loze i lozne podloge na koju se ona kalemi, jednom od važnih činilaca za prinos i kvalitet grožđa, kao veliki doprinos našoj nauci i praksi. 

Time, kao i pitanjima o ishrani vinove loze, popravci plodnosti zemljišta đubrenjem, Đorđe Paprić doprineo je velikom ugledu Departmana koji je postao lider u regionu. O njegovoj ulozi u obrazovnom, naučnom i proizvodom transferu nauke u vinogradarsku praksu.

„Na oglednom polju u Sremskim Karlovcima, kaže Keserović, Paprić je kao profesor i direktor doprineo i razvoju ampelografskih ispitivanja, oplemenjivanja vinove loze, fiziologije i agrotehnike. 

Ogledno polje nije predstavljalo samo centar za naučna istraživanja, već je igralo i veoma važnu ulogu u obrazovanju studenata voćarsko-vinogradarskih i drugih smerova. Izvodio je nastavu na redovnim, master i doktorskim studijama studentima voćarima i vinogradarima, kao drugih smerova fakulteta. Njegovi studenti nosioci su novih tehnologija ne samo u Srbiji, već i u svetu. 

Voleli su njegova predavanja, jer je s lakoćom i razumevanjem prenosio znanja, u opuštenoj i uvek vedroj atmosferi. Uživao je u svom pozivu i često je isticao da je veoma važno da čovek istinski voli ono čime se bavi. Voleo je druženja sa vinogradarima Srema i drugih mesta u zemlji. 

„Kao tvoj najbliži saradnik, dok si bio direktor, divio sam se tvojoj mirnoći i ljubavi prema profesiji. Bila su to vremena kada su ljudi svoje odnose temeljili na poštovanju autoriteta i znanju”, beležim reči profesora Zorana Keserovića.

Obraćajući se porodici, završio je rečima:
„Draga Maco, Tatjana i Tijana, budite ponosne što ste imale takvog supruga, oca, skromnog, mirnog, nenametljivog karaktera, koji je voleo svoju porodicu i bio posvećen - suprug, otac i deda. 

Od tri unuka, Jovana, Srđana, najmlađi nosi dedino ime - Đorđe. Mi, koji smo te voleli i poštovali, rado ćemo te spominjati i sećati te se. 'Pokojnici nemaju drugog stana ni zavičaja do našeg sećanja', kako reče Ivo Andrić.”