ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Живот посвећен чокоту

Читав радни век провео је на Пољопривредном факултету у Новом Саду као врстан педагог, радећи и дружећи се с младим људима, својим студентима, који су пригрлили винову лозу као своје главно занимање. Видео је у томе враћање најлепшег растиња у наша виногорја на којима се вековима гранало и било њихов најлепши украс и величанствени пример људског умећа. 

Своју оданост педагошком раду, објашњавао ми је, у једном давном разговору, тешкоћама на које се, у повратку чокоту, наилази због последица пустоши коју је иза себе оставила деценијска неразумна економска политика земље. 

Спомињао је недостатак стручних служби, стручњака за савет и поуку, листова, часописа, литературе у којој се могу наћи одговори на многе недоумице с којима се сусрећу сви који су на било који начин везани за виноград и подрум. 

„Потковати се знањем, показало се, теже је него доћи до материјалних добара потребних за стварање предуслова за успешно виноградарење и винарење”, поновио ми је више пута.

Цитирам ово, јер ће се то и у најновије време показати као један од кључних разлога неостваривања жељених програма развоја нашег виноградарства, уз издашну помоћ државе. Већу него икада у вишемиленијумској историји привржености нашег човека лози и најстаријем човековом пићу.

Ђорђе Папрић је рођен у Вуковару 12. новембра 1947. године. Живео је у лепом и богатом селу Вера, познатом нам и из најновије историје. У њему је завршио прва четири разреда школе. Основну школу у оближњем Борову, а гимназију у Вуковару. 

Основне студије пољопривреде завршио је на Новосадском факултету 1970. На виноградарству је магистрирао 1980, а докторске студије 1986, такође у Новом Саду. За асистента виноградарства изабран је 1976, за доцента 1986, за ванредног професора 1991. године и редовног професора 1996. 

Директор Департмана за воћарство, виноградарство и пејзажну архитектуру Пољопривредног факултета у Новом Саду био је десет година, од 1996. до 2006. Пензионисан је 2012. година. Добитник је многих награда и признања.

Учествовао је у многим страним и домаћим пројектима у изради студија, а као члан многих професионалних удружења и у изради великог броја инвестиционих пројеката. Сахрањен на Градском гробљу у Новом Саду.

У име колега са Департмана и његових бивших студената, од проф. др Ђорђа Папрића опростио се његов бивши студент и потоњи сарадник, од недавно пензионер, проф. др Зоран Кесеровић. 

У дирљивом и емотивном говору о бившем професору, Зоран Кесеровић, наш водећи стручњак у воћарству, осврнуо се и на Паприћев научно-истраживачки рад у виноградарству.

Истакавши, пре свега, његов велики допринос односу сорте винове лозе и лозне подлоге на коју се она калеми, једном од важних чинилаца за принос и квалитет грожђа, као велики допринос нашој науци и пракси. 

Тиме, као и питањима о исхрани винове лозе, поправци плодности земљишта ђубрењем, Ђорђе Папрић допринео је великом угледу Департмана који је постао лидер у региону. О његовој улози у образовном, научном и производом трансферу науке у виноградарску праксу.

„На огледном пољу у Сремским Карловцима, каже Кесеровић, Папрић је као професор и директор допринео и развоју ампелографских испитивања, оплемењивања винове лозе, физиологије и агротехнике. 

Огледно поље није представљало само центар за научна истраживања, већ је играло и веома важну улогу у образовању студената воћарско-виноградарских и других смерова. Изводио је наставу на редовним, мастер и докторским студијама студентима воћарима и виноградарима, као других смерова факултета. Његови студенти носиоци су нових технологија не само у Србији, већ и у свету. 

Волели су његова предавања, јер је с лакоћом и разумевањем преносио знања, у опуштеној и увек ведрој атмосфери. Уживао је у свом позиву и често је истицао да је веома важно да човек истински воли оно чиме се бави. Волео је дружења са виноградарима Срема и других места у земљи. 

„Као твој најближи сарадник, док си био директор, дивио сам се твојој мирноћи и љубави према професији. Била су то времена када су људи своје односе темељили на поштовању ауторитета и знању”, бележим речи професора Зорана Кесеровића.

Обраћајући се породици, завршио је речима:
„Драга Мацо, Татјана и Тијана, будите поносне што сте имале таквог супруга, оца, скромног, мирног, ненаметљивог карактера, који је волео своју породицу и био посвећен - супруг, отац и деда. 

Од три унука, Јована, Срђана, најмлађи носи дедино име - Ђорђе. Ми, који смо те волели и поштовали, радо ћемо те спомињати и сећати те се. 'Покојници немају другог стана ни завичаја до нашег сећања', како рече Иво Андрић.”