док је севао блиц младе америчке новинарке у маскирној униформи која је до Високих Дечана стигла из Бонстила. Кроз песму се пробија звук тешке сребрне кадионице... „Благослови овај бадњак који нам доноси радост...” Држећи у руци Свето писмо отац Сава освећује бадњак и насмејан га ставља на разбуктали пламен. Ори се „мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, добро си нам дошао и у кућу ушао...” Док мноштво пуцкетавих варница лети ка ведром метохијском небу, у капе нам се заплићу зрна жита... „Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће...” И ми стављамо гранчице на ватру... „Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче”...
Који сат раније на улазу у манастир документе нам је прегледао италијански војник. Док чекамо одобрење да уђемо, иза наших леђа се зауставља такси са косовским таблицама. „Сретно Бадње вече, сретни празници”, грленим гласом са јаким албанским акцентом обратио нам се насмејани таксиста. Људска громада од скоро два метра срдачно нас поздравља све нам причајући како је са оцем Исаијом цео дан по околним селима разносио прасиће. У првом тренутку сам помислио да је у питању нека интерна шала, због познате „љубави” Албанаца и свињетине, али касније нам је игуман Сава објаснио да је новцем прикупљеним у Дечанском фонду у Америци заиста купљено четрдесет прасади који су традиционално, поводом Божића, подељени најугроженијим повратничким породицама.
У Високе Дечане смо стигли таман на литургију. Малу војвођанску експедицију предводио је потпредседник Покрајинске владе Мирослав Васин, а у њој смо били и директор Регионалне развојне агенције Бачка Срђан Везмар, колега са ТВ „Панонија” Славиша Дабижљевић, возач Срђан Старчевић и моја маленкост. Тихо улазимо у предиван камени храм и пролазимо кроз припрату, у чијем се десном боку угнездио пулт са свећама, књижицама посвећеним манастиру и кутијом за добровољне прилоге. Масивна врата, која се отварају без шума, воде нас даље у наос осветљен само свећама. Жуто-наранyасти пламичци дозвољавају тек да се наслуте божанствени иконостаси и композиција фресака којима су прекривени зидови и сводови. Верника нема много, можда двадесетак, међу којима су и војници Кфора. Проналазим место тачно наспрам саркофага Стефана Дечанског, крај којег је још један, нижи и мањи, прекривен црвеним платном на који су положени младо жито и целивајућа икона. У том саркофагу, по предању, почива Св. Јелена Српска, Стефанова сестра, негдања бугарска краљица и касније монахиња.
Монаси распоређени са обе стране олтара певали су лепше него многи хорови које сам слушао последњих година. У једном тренутку два оца пришла су богато украшеним свећњацима који су дугим ланцима окачени за свод и – завртели их. Прво три мања, један у прочељу и два на крилима наоса, а на крају централни, велики, који је, пише у књигама староставним, Дечанима поклонио лично цар Душан, а наводно је изливен од оружја палих косовских витезова. Игра светлости, сенки и бруја складних гласова који је допирао негде из олтара потпуно ме је освојила. И први пут ми није било тешко да одслушам целу литургију, чији је завршетак, три сата касније, најављен гашењем свећа, једне по једне.
На позив игумана Саве обрели смо се у трпезарији на вечери. За крај поста чорба од поврћа, те ораси, бадеми, суве кајсије, урме, а било је и банана и мандарина. Како сам се пре само који минут рвао са – 20 и кусур, топла чорба је била истински Божји дар. Нажалост, кроз само десетак минута, на тежи начин, сазнах и ко је главни “кривац” за њен одличан укус. Јер, када је, убрзо после другог тањира чорбе, све почело да ме сврби, морао сам да потражим помоћ. Срећом, манастирска апотека, о којој брине отац Кирил, добро је опскрбљена, а након што мом спасиоцу рекох да сам алергичан само на сусам, који нигде нисам видео, само се насмешио: “Тахини”… “Не разумем?”… “Тахини, паста од сусама, додајемо је јелима, поготово када их спремамо само на води, јер су онда укуснија”…
Нажалост, алергијска реакција омела ме је да у потпуности уживам у паљењу бадњака с почетка приче, али сам зато спавао као топ иако је у конаку режим спартански – једно танко ћебе и шлус. Пробудио сам се на време не само да стигнем на Божићну литургију, него и да пре одласка у цркву направим сет фотографија завејаног манастира окупаног првим јутарњим сунцем. Наос је сад био нешто испуњенији, а пажњу ми је привукло неколико румунских и италијанских војника који су у рукама држали упаљене воштанице. Признајем да овог пута нисам одслушао целу литургију, јер сам желео да пре одласка сазнам нешто више о свакодневном животу у манастиру.
Економија Високих Дечана није велика: братство обрађује 12 хектара, али има и неколико стотина оваца и двадесетак крава. О стоци, као и прављењу надалеко чувеног сира, брине отац Данило, који је својевремено био директор Никшићке млекаре а потом се замонашио. Ратарство је у рукама оца Исаија, док је отац Марко задужен за манастирске винограде у Великој Хочи код Ораховца. И, наравно, за одлично вино, које представља један од најзначајнијих извора прихода манастира. Јер, мало који посетилац оде из Високих Дечана без најмање две бутељке...
– Ово подручје је нарочито погодно за узгој црвених сорти, а ми смо се оријентисали на мерло, каберне совињон и вранац. И могу да се похвалим да сам један од ретких виноградара који је лане био задовољан бербом – видно поносан прича отац Марко. – Принос је био можда чак и већи него просечних година, док су и количина шећера, квалитет и здравље грожђа били на сасвим добром нивоу. Од тог грожђа смо успели да направимо вино које ће бити врхунско. То младо смо оставили да одлежи, а сада из подрума извлачимо она две-три године стара.
Поред нас, Војвођана, гости на божићном доручку у Високим Дечанима биле су и две монахиње из Ђаковице, официри и војници Кфора, британски амбасадор у Приштини Јан Клиф, као и Иса Добрај, командат полицијске станице у Дечанима. Игуман Сава о њему има само лепе речи. Уосталом, дотични полицајац је заслужан и што су, после много година, дечански комуналци залегли да очисте снег са прилаза манастиру. Наиме, Високе Дечане је поводом Божића требало да посете косовски председница и премијер, Атифете Јахјага и Иса Мустафа, али је Добрај мртав-ладан рекао да не може да им гарантује безбедност – све док има снега на путу који води до манастира. И локални комуналци су се одмах латили грне.
У необавезном разговору Добрај нам је признао да ситуација у том делу Косова уопште није сјајна: три дана раније из аутомата је убијен радник бензинске пумпе због пазара од 300 евра. Овај официр КПС, који је студирао у Београду и играо фудбал за Нови Пазар, такође нам је открио и да је дан раније саветовао прогнаницима, који су се из Србије упутили у Ђаковицу како би пред тамошњом црквом Успења пресвете Богородице упалили бадњак, да се из окићеног Ластиног аутобуса пребаце у обичне комбије, уз тврдњу да би тада без проблема остварили наум. Но, слеже раменима, нису га послушали. После сам у Гораждевцу чуо коментаре да су поједини „професионални Срби”, како су их назвали, изгледа несрећни ако их исто тако острашћени Албанци не гађају каменицама или им не разбију прозор на аутобусу. „Они дођу, дигну ларму да би били у вестима и оду, а ми остајемо”...
Иначе, у овом селу у општини Пећ, у које смо се упутили по одласку из Високих Дечана, живи око 800 Срба. Заправо, толико их је, кажу мештани с којима сам разговарао, на папиру, јер многи од њих су већ “с обе ноге” у ужој Србији, а у Гораждевац долазе “само кад се нешто дели”. Тешко је рећи колико су те јетке тврдње заиста утемељене, али некако слутим да где има дима… О томе, пак, како живи просечна породица у овом селу сазнао сам током посете Ненаду и Тањи Дакић. Њих двоје с децом Матејом и Анастасијом крпе свакодневицу од социјалне помоћи из Србије “тешке” 11.000 динара месечно и приде око 8.000 динара, које Ненадове мајка прима као пензију. Обоје су незапослени, а кућни буyет допуњавају тако што два пута годишње продају прасиће из обора подигнутог украј дворишта.
– У Гораждевцу се данас живи мукотрпно. Сваки дан је тежак. Сутра неизвесно. Али некако се сналазимо, вртимо. Имам и пола хектара земље. Ма нек су нам деца здрава, за остало биће – отвара се Ненад. – Анастасија, која сад иде у четврти разред, у школи је на писменом написала да јој је тата – мађионичар. “Шта год хоћу, некако ми створи”. Наравно да нема све што девојчици њеног узраста треба, али кад нешто може, може, а кад нема, кад не може, онда једноставно не може. Тако је и учимо, а тако ћемо учити и Матеју кад мало порасте. У селу је доста оваквих као што сам ја, мада има и оних који су се снашли, који имају и косовска и српска, па и европска примања. Туку месечно и по две хиљаде евра. Не знаш више одакле све добијају. И смета ми та неправда…
А на питање “шта им недостаје”, горко се Ненад насмејао.
– Недостаје све. Прво ми недостаје слобода. Јесте данас мало боље него што је било раније. Али, како да ја сутра моје дете пошаљем у Пећ кад оно не зна албански. А нема где ни да га научи. У Гораждевцу у школи уче само руски. Али ако ће сутра да живи овде, мора да зна и албански. Да и не говорим о нама самима, о два Србина и три политике. О хохштаплерима из Митровице и Грачанице, о томе да ће кроз шест месеци, видећете, доћи до великог раскола између оних на северу и нас на југу. Иако, заправо, ништа не зависи од нас Срба овде. Уосталом, ни оне силне паре за Косово, о којима се говори, до нас никада нису дошле. Гораждевац је био основ за повратак Срба у сва остала околна села. Сада нас више нико не помиње. А нама остаје само то што можемо свима да чиста образа погледамо у очи.
Из Гораждевца, пре но што кренемо кући, одлазимо да обиђемо Дресник у општини Клина. Пет пута је ово село кроз историју паљено и исто толико пута обнављано. Пре 1999. у њему је живело више од 130 српских фамилија, данас се дим вије из четрдесетак кућа, у које су се вратили махом старији Дресничани. Из овог села је у Војводину, након рата, избегао и колега Славиша. И истински потресан је био тренутак када је с камером у рукама стајао у снегу гледајући спаљен и потпуно оглодан костур куће у којој је одрастао док се негде иза његових леђа сунце гасило у плодној метохијској равници. Нисмо га ни питали да ли намерава да се овде врати. Било би неумесно, не само у том него и у сваком другом тренутку.
У самом центру села и даље стоји камена црквица из ЏИВ века, посвећена Светој Петки. И она је страдала током прошлог рата, али је обновљена. А педесетак корака ниже ње је дом Славишиног рођака Борислава Дабижљевића. Његова је кућа такође спаљена, па је морао да радњу, коју је кадгод држао, преуреди у кров над главом. На фасади се још увек виде трагови гелера и рафала, као и неког натписа на албанском који нисам разумео – али сумњам да је упућивао на добродошлицу.
– Ако ниси овде, дођу и упале ти кућу. Или је опљачкају. Само после видиш да није остало ништа – вели Борислав кога зову Бане. – Али није се десило да дирају ако је неко у кући, један члан породице, два, свеједно. Ипак, увече кад затвориш врата не знаш да ли ћеш да осванеш. Неизвесност је. Међутим, не смемо много ни да плачемо. Ма, све то прође. Кад живиш овде, мораш да се дружиш са Албанцима, да са њима сарађујеш, тргујеш. Сад нормално идем доле у Клину, и у општину, и у продавницу, и у кафану... Има и Албанаца поштених, итекако. Каже ми један од њих, мој добар пријатељ: Бане, ни ја ноћима не спавам, имам четири краве и са синовима дежурам на смену да ми их не би украли. Лопови више не бирају по националној основи.
Хитамо ка административном прелазу, у широком луку обилазећи Србицу, данас Скендерај, родно место Хашима Тачија. Пролазимо и Митровицу док на очишћеном путу под точковима шкрипи само филм снега који је са оближњих падина нанео ветар. Мрак је већ прогутао и српску заставу, која се, знам, вијори на брду изнад Трепче, и транспортере Кфора, укотвљене у близини, а прогутао је и Ибар, “речицу која векове раздваја”. И тог тренутка сам помислио како би ми овде, баш сад, легао ватромет какав је на Бадње вече, после паљења бадњака, као изненађење за све госте манастира приредио отац Сава. Ватромет који би јарким бојама и новим светлуцавим звездама обојио небески свод, шаљући божићну поруку мира све до Клине и Дресника, као што се игуманов видео не само у Дечанима, него и у Пећи и Гораждевцу, можда и у Ђаковици, нервирајући зловољнике, али мамећи осмех људима чиста срца ма које били вере и нације.
Мирослав Стајић
