на десет месеци затвора, прекјуче је Високи савет судства разрешио судију београдског Апелационог суда Савку Михајловић.
Јавност није подробније обавештена о чињеницама из дисциплинског поступка, нити о аргументима којима их је судија побијала, а предстоји и жалбена фаза.Извесно је, кажу правници, када је о нашем правосуђу реч, да нема места утиску да су у новије време ретке застаре, јер да нису, потврђују и јавно доступни подаци о застарелим оптужбама у појединим кривичним процесима.
Није наше правосуђе ни једино којем се догађа да пре правоснажног пресуђења застари гоњење у већем броју поступака, иако по том питању има своје слабе тачке. У кривичном праву институт застарелости представља губитак права државних органа да услед протека законом прописаних периода релативне и апсолутне застарелости кривичних дела у односу на то кад су почињена, покрену или наставе кривични поступак, а предвиђена је и застарелост извршења кривичних санкција.
Бивши судија Врховног суда Србије Зоран Перовић истиче да оба института, и релативна и апсолутна застарелост, имају исто дејство и воде до обуставе поступка. Он оцењује да застара није пораз суда, како се то погрешно тумачи, него гарант законитости.
– Институт застаре је један од законитих начина окончања кривичног поступка – објашњава Перовић. – Протеком времена, рецимо, држава губи интерес за кривично гоњење, а ту су и разни други разлози, попут тих да се сведоци слабије сећају, затим, рецимо, разна документа грађани немају обавезу да чувају након одређеног времена. До застаре долази зато што се касни с подношењем кривичних пријава, не предузимају се разне радње, током суђења и одбрана има своје интересе. Застара подразумева у принципу дупло дуже време од оног које је законом предвиђено као највиша казна за неко кривично дело.
Председник ЈУКОМ-а Милан Антонијевић каже за „Дневник” да „сама застарелост представља грешку у систему која захтева пажњу“. Он је мишљења да сваки случај застарелости до којег дође у нашем правосуђу мора бити предмет пажње, не само суда у којем се то десило већ и инстанци које су надлежне за контролу рада правосуђа, пре свега Високог савета судства, да о томе доносе одређене закључке и покрећу дисциплинске поступке уколико је потребно.
С друге стране, предмет анализе, како наводи Антонијевић, може бити и рад Тужилаштва које је радило на одређеним предметима: да ли је учинило све да одређени поступци буду доведени до краја, да ли је прикупило довољно доказа и неких других ствари које су током поступака извршаване, а тело које се може бавити овим питањем је Државно веће тужилаца.
– Током 2015. године били смо сведоци застарелости у предметима који су имали велику медијску пажњу, појединих који се тичу неких дешавања из деведесетих година прошлог века, такође и предмета који се тичу корупције, а вођени су дужи низ година. Ми из ЈУКОМ-а смо пратили одређене судске поступке за ширење панике током поплава у мају 2014. године, где се у кратком, ефикасном поступку долазило до пресуда, за које сматрамо да су дикутабилне, а с друге стране, долази до застаревања – напомиње Антонијевић.
– У одређеним предметима где су поступци трајали дуги низ година, није питање само да ли ће систем пропустити некога да осуди већ и да ли је неко самим покретањем поступка био стављен у такав положај да су му ограничена многа права и да, рецимо, десетак година нема правну сигурност, а можда би се поступак окончао у његову корист.
Треба, каже Антонијевић, скренути пажњу опште јавности, а и самог правосуђа, и на питање колико застарелост стварно кошта.
– Треба скренути пажњу на то колико нас кошта неефикасност правосуђа, који су ефекти, а и који су ефекти за оне који су толики низ година били на оптужницама – сматра он.
Антонијевић каже да је „крактеристично за нашу земљу и то да се поступци воде у медијима“.
– Имате оптужницу, хапшење које је буде пропраћено медијски и након тога поступак негде заврши. То смо виђали у многим случајевима, нарочито политички осетљивим. То државу кошта, а кошта и правосуђе и углед уопште судијских и тужилачких функција јер се стиче утисак да се све то ради зарад те медијске пажње, а не да дођемо до неке истине, одговорности и од коначне пресуде – указује Милан Антонијевић.
Кривичар др Слободан Стојановић оцењује да су рокови застаревања у кривичном праву добро одмерени.
– Није решење да се прописивањем практично бесконачних рокова застаревања за готово сва кривична дела подстиче нерад правосуђа – каже он. – Ако је у некој држави проблем застаревања изражен, то говори и о неефикасности правосуђа, али ако се у том контексту помиње наш систем од 2001. године, томе би требало додати честе измене закона, промене у организацији и надлежности судова, реизбор судија и друге разлоге због којих су, по сили закона, многи поступци по неколико пута почињали изнова.
Краћи рокови застарелости су, наводи Стојановић, увек везани за скраћени поступак за лакша кривична дела, за која су запрећене ниже казне, али сматра да рокови ни ту нису кратки јер је „обично реч о једноставним стварима и скраћеним постуцима“.
Ј. Јаковљевић
Најпознатији случајеви судске застаре
Марко Милошевић, син бившег председника Србије, који је тужен 2001. због пребијања „отпораша” у Пожаревцу, ослобођен је кривице због застаревања случаја 2012.
Мирјана Марковић, која је била окривљена за незакониту доделу станова и против које је чак, оптужница преименована, успела је да избегне казну јер је и њен предмет, као и синовљев, застарео 2012.
Јездимир Васиљевић, власник „Југоскандика”, који је био оптужен за злоупотребу положаја и прибављање имовинске користи од 60 милиона марака, после више од десет година суђења, „спасао” се затвора јер је 2013. његов предмет застарео.
Марија Милошевић, ћерка Слободана и Мире Марковић, коју су својевремено теретили за неовлашћено поседовање пиштоља и пуцање из њега приликом хапшења њеног оца 2001. Осуђена је на осам месеци затвора, али је пресуда поништена, а оптужница је застарела 2011.
Владика Иларион, некадашњи старешина манастира Хопово, био је оптужен за недозвољене полне радње над малолетницом. Осуђен је на десет месеци затвора 2006, али је Врховни суд вратио предмет на поновно суђење. Међутим, и он је застарео.
Предраг Ранковић Пецони, власник „Инвеј групације” био је 2004. оптужен за утају пореза од 2,6 милиона динара. Није осуђен јер је дошло до застарелости 2012.
Братислава Буба Морина, бивша комесарка за избеглице, још 2001. оптужена је за злоупотребу положаја. Њен случај је застарео 2011.
Михаљ Кертес, који је 2000. године био оптужен за изношење новца на Кипар, ослобођен је кривице јер је његов случај застарео октобра 2010. године.
М. Б.
