савремена достигнућа из науке. Не у погледу 3Д слике и других ефеката, него у погледу најновијих открића у пољу физике.
До сада се није често видео ни спој савремене науке са комплексним корпусом људске природе, у смислу да се интелигенција, осећајност, психологија, тумаче физички. Наравно, не у контексту Њутнове физике...
Филму “Интерстелар” је претходио запажен успех филмова “Прометеј” Ридлија Скота и “Гравитација” Алфонса Куарона. У првом се потенцира на идеји о пуном свемиру, у другом на празном свемиру. “Интерстелар” је пут између. Најреалнији пут.
На планети Земљи, опустошеној једним од предвидивих сценарија природне катастрофе и одумирања, без политизације, борави група људи која ће се усуђује да изазове законе свемира. Други светови су им једина нада, а они се сада виде из више перспектива. Црвоточине, црне рупе, више нису научна фантастика, а у филму је могуће постићи консензус да су оне управо оно што би ми волели да буду - решење за све наше проблеме. Физички гледано, решавају однос сила, масе, убрзања - простора - у чијем срцу, људски гледано, лежи време. Време је живот. Време је смрт, коју није брига за време живота.
Кристофер Нолан филмски маестрално комбинује два света. Свет Земље, коју у мисији очаја реактивирани Насин астронаут Купер напушта све са својом фармом, сином, кћерком на њој, и свет Неба, тог мистериозног здања које нас окружује и чији смо саставни део. Видљиви свет - дом, породица, емоције, и невидљиви - галаксије, звезде, црне рупе. Видљиви непријатељи и невидљиви...
Филм постаје готово тричасовна сага у којој су поједине драмске секвенце згуснуте до пуцања. Одлична фотографија (има ли ишта узбудљивије од путовања у свемир?!), одлична глумачка подела коју води Метју Меконахи, али значајно обогаћују епизоде Мајкла Кејна, Мета Дејмона, Кејсија Афлека (наравно, ту су и једна две лепотице које се потврђују да су глумице - Ен Хатавеј и Yесика Честејн), одлична музика немачког композитора Ханса Цимера (“Лајонкинг”, “Пирати с кариба”, “Бетмен”).
Сви постигнути стандарди класичног научнофантастичног филма подигнути су до максимума. Чак је и верни људски пратилац будућности - робот - еволуриао до својих крајњих граница и што је најлепше, човек га се не би одрекао, потврђујући квалитет друштвене животиње.
Напред у “фајнал фронтирс”!
Игор Бурић
