Денеш Дебреи, редитељ, али и глумац који је добро упознао авангардне и експерименталне сцене, како код нас, тако и у иностранству, кренуо је од текста Симона Грабовца, песника и театролога који се већ деценијама бави алтернативним позориштем (видети његове књиге „Магична петља“ и „Инфант прототип“). Поједине опсесивне предмете (пре свега столицу), Грабовац је из песничких метафора пренео на сцену, где оне имају своју употребну вредност. У игри глумаца (Емеше Нађабоњи, Оршоља Цумбил, Борис Кучов, Габор Месарош, Имре Елек Микеш и Хени Варга), оне су много више од сценске реквизите, најчешће испуњавају сценски простор као сценографија, која није статична, већ покретна и променљива, баш као и саме столице – мултифункционална. Понекад се стапају са телом драмских уметника – извођача, као њихов продужени део, нова рука, нога, глава. Баш као што су и њихова тела врло често испреплетена, у неку фигуру, која има, пре свега, упечатљив сценски изглед. Грабовчев иницијални текст је допуњен текстом мађарског филозофа Шандора Шурањија о незапосленом студенту филозофије који се јавља на конкурс за мастора технике у позоришту и тако, постепено, упознаје оно што позориште чини позориштем – односе на сцени и иза ње, глумце и публику, уметност и технику.
Иако у представи нема много дијалога, поред Грабовчевог и Шурањијевог текстуалног предлошка, могу се чути мисли Дежеа Костолањија, Криста Катлера, Ернста Јандла, Бернарда Монтоа, Г.И. Гурдијева и П. Д. Успенског, изговорене из офа, односно снимљене на траци и емитоване као нека врста коментара сценског дешавања, које је доследно насловној синтагми „Чудна петља“, која се час мрси, а час распетљава. Нарочито је ефектно облачење и свлачење сакоа које изводе два глумца при крају представе, као и непрестано понављање, са све већим убрзавањем до обесмишљавања, улажења и уношења одређене реквизите и сценских радњи са њима. Све то прати одлична сценска музика, коју је компоновао Милан Ненин. За похвалу је сценографија коју је осмислила Ема Пешти, као и дизајн светла Бориса Буторца. Представа је рађена у копродукцији Културног центра из Новог Сада, Позоришног удружења „Летњи биоскоп“ и позоришта „Деже Костолањија“ из Суботице, на чијој се сцени иначе изводи. Иако је позориште „Деже Костолањи“ институционализовано пре више од две деценије, његов однос према позоришту је остао у свему другом истраживачки, експерименталан, па и алтернативан, када су у питању друга градска позоришта.
„What is Europe?“, упитност у наслову истоимене представе, коју је режирао Андраш Урбан по мотивима прозе Ласла Вегела, остаје до краја, не само међу нама који се тако дуго трудимо да будемо део Европе, него и међу онима који одавно јесу у Европи. Актуелност овог питања недавно је постакао референдум о изласку из ЕУ који је спровела Велика Британија. Овим питањем су се посебно бавили тзв. средњоевропски интелектуалци међу којима су Милан Кундера, Ђерђ Конрад, Данило Киш, па и сам Ласло Вегел. Гледано из наше, балканске ситуације, а нарочито из оне, најсуровије, босанско-херцеговачке, која је истакнута у овој представи, у продукцији сарајевског MESS-а (дуго смо га повезивали са малим, експерименталним сценама, сада је то Међународни театарски фестивал Сарајево), тај сан се распршио као најцрња ноћна мора. Без обзира на драматуршку интервенцију Бојане Видосављевић, овај позоришни чин је пре памфлет, интелектуални, политички, него представа у класичном значењу. Одговара одредница испод наслова – ратни обред, јер је у овој „представи“ много тога ритуалног, па и химничног, али то је песма без радости и љубави (чак и када пева о љубави – према Европи). Звук оштрења ножева и призори клања – људи као животиња, више је него опомена о губљењу идентитета, не само географско-културолошког, већ и људског.
Композиторка Ирена Поповић потрудила се да глумци Бењамин Бајрамовић, Амар Чустовић, Џенана Џанић, Мирна Кресо, Санин Милавић и Ведрана Сексан, њену музику интерпретирају на сцени уживо, врло убедљиво, као да су професионални музичари. Иако је глума сведена на поједине призоре, без континуиране драмске радње, она је експресивна, убедљива, чак и потресна.
„Слободни смо – признајемо с извесном средњоевропском иронијом, пошто знамо да је и наша слобода тек својеврсна маска“, примећује Ласло Вегел у својим „Причама из доњих предела“, које су биле предложак Андрашу Урбану за ову представу. Те маске, у виду фереџа, остају на лицима актера представе коју смо гледали у уторак, као знак упитаности, али и страха.
Исте вечери, на Камерној сцени СНП-а, изведена је представа позоришта Атељеа 212. Реч је о изузетно цењеном комаду „Констелације“, младог британског драмског писца Ника Пејна, који „истражује слободну вољу и улогу случајности у нашим животима“. У домаћој верзији, „Констелације“ изводе два млада драмска уметника – Ана Мандић и Урош Јаковљевић, полетно, симпатично, убедљиво. Делују спонтано, захваљујући прецизној, ненаметљивој режији Александре Саше Милавић Дејвис. Такве су и сценографија Марије Јевтић и музика Божидара Обрадовића. Иако је урађена у продукцији великог националног театра, ова представа има у себи свежину и инвентивност која им обезбеђује посебан, па и алтернативан статус.
Наишла је на топао пријем код новосадске публике. Заслужено.
Зоран Ђерић
