Еко је, опет, 1962. године написао “Отворено дело” и тамо се залагао за активну улогу тумача приликом читања текстова који поседују естетске вредности:
- У њој сам се залагао за активну улогу тумача приликом читања текстова који поседују естетске вредности. Када сам написао те странице, читаоци су се углавном усредсредили на део који говори о отворености, занемарујући чињеницу да је неограничено ишчитавање које сам подржавао била делатност изазвана (и која је циљала на тумачење) одређеним књижевним делом. Другим речима, проучавао сам дијалектику између права која поседују текстови и права која поседују њихови тумачи.
Професор Еко, сада, са одређене временске дистанце, каже да је под утиском да су последњих неколико деценија права тумача постала пренаглашена...
Канда је, ипак, у ова и не више тако нова (пост)модерна времена, свако појединачно читање истовремено и интерпретација. Колико ће оно, читање, бити успешно – креативно, луцидно, откривалачко... - зависи од сваког појединачног читаоца и његове (појединачне) интерпретације, тј. од способности читаоца, урођених или научених, као и од тога шта је читалац заправо хтео од текста када се упустио у авантуру ишчитавања.
“Стратегија читања” је зборник који се недавно појавио и, у то уопште не треба сумњати, с једне стране, баш као што каже ауторка/приређивачица Мирјана Стошић, представља “мањинску” архиву, случајно одабраних, случајем изазваних, писама о читању, архиву увек непотпуну, која одговара на налог читалачког “стварања пријатељства”, а с друге стране дефинитивно “ткиво опсене” текстова који припадају корпусу данас тако модерних теорија које се заправо баве филозофијом у којој је главни јунак, ипак, текст, а не човек.
Неки текстови су, каже ауторка у богатом предговору, књижевно-теоријске оријентације, а други читању приступају са удаљених позиција као својеврсна расејана читања. Управо ова “расејана читања”, као стратегија, одговарају нама, “обичним” читаоцима, када приступамо бирању текстова из овог зборника, тј. да бирамо оне ауторе и оне текстове који нас интересују у датом “расејаном тренутку”. Није то тако лоша стратегија (читања)!
Ђорђе Писарев
Стратегија читања
У зборнику “Стратегија читања” (Центар зе медије и комуникације/Факултет за медије и комуникације, Универзитет Сингидунум, Београд 2014) који је приредила Мирјана Стошић, објављени су текстови Мориса Бланшоа, Жака Дериде, Сузан Зонтаг, Ролана Барта, Пола де Мана, Жила Делеза, Семјуела Вебера, Умберта Ека, Џонатана Калера, Џудит Батлер, Мишела Фукоа, Пеги Камуф, Џефрија Хартмана, Џеремија Фернанда, Кетрин Хејлс, Џека Халберстама, Мајкла Орурка и Ејмона Дана.
Освета интелекта над уметношћу
Данас је такво време, пише Сузан Зонтаг, када је пројекат тумачења углавном реакционаран, загушљив. Попут издувних гасова аутомобила и тешке индустрије који загађују градски ваздух, изливи тумачења уметности данас трују наше сензибилитете. У култури чија је већ класична хипертрофија интелекта на рачун енергије и чулних способности, тумачење је освета интелекта нас уметношћу.
