Остао је недовршен, завеса је пала пре разрешења, али већ из првог чина јасно је ко су Арса и Милоје, министар Тоза, кафа-куварица Мица, ко су и шта им дођу (боље рећи што им долазе) кум и кума... Све су то исти они које Нушић чини смешним, накарадним, изобличеним, чим се у причу умеша власт.
Да ли зато што је комад недовршен, да ли зато што писац важи за “добронамерног”, да ли зато што је у години када нема позоришта које није играло Нушића ваљало отићи даље, бити другачији, редитељ Душан Петровић је са групом глумаца Народног позоришта „Тоша Јовановић“ у Зрењанину одлучио да “Власт” измени, допуни, прошири. Један правац тога иде у само ткиво комедије, па она добија другачију сценску физиономију, а један иде ван ње, у независни део представе који се претвара у кабаретски шоу, сонгове ликова, односно глумаца који их играју.
Овакав приступ није неуобичајен за данашње позориште. Многи драмски текстови послужили су само као повод да би се нешто актуелније, битније рекло са сцене. Ретко је овај поступак ишао у правцу брушења драмских или извођачких вештина, али је зато по правилу ишао у правцу активније улоге позоришта у друштвеној стварности. У правцу изазовније и провокативније, политички храбрије позиције спрам теме којом се бави, у којој, очигледно, провереним (класичним) естетским средствима, уметност није дала никакав културно-етички допринос.
Како делује “Власт” у Зрењанину? Као пола пчела, пола крава! Доминантни ток остаје ток Нушићеве комедије, али промењене тако да што више подсећа на реалност - министрова родбинска заједница пече ракију у викендици, где се окупља још шира интересна група од које министрову приватност брани Горила, не Момак из министарства. Министрова “приватност” састоји се и од Курца, одела и мобилног телефона, док ради на аранжманима са ММФ-ом и поплавама. Онај добар ђак од ког је у школи преписивао, Добросав, постао је лош, агресиван и већи мајмун од Гориле. Жене су, неизоставно, још потцењеније, па осим отвореног промискуитета назначеног и код Нушића (министар куму радо прима, не и кума), жене служе као владари из сенке (“јаке”, иза још “јачих” мужева)...
Већ овај измештени основни ток сам је себи довољан, али се редитељ и глумачка екипа нису зауставили, они га преклапају новом дозом актуелности, углавном новинских, дневно-политичких, које се изводе у уметнутим сценама. Тек ту све почиње да пршти и прелива се. Чак и главна сцена крњег комада, сцена у којој Арса поставља Милоја на столицу, па на сто, како би му пластично приближио поглед с врха власти, прекинута је “домишљатом” интервенцијом. Глумци исмевају ликове, па их онда још и “разоткривају”, износећи примитивне и користољубиве позадине њихових тлапњи, као да се оне у комаду не виде. Тако представа постаје каламбур који стилски може да оправда само придев - бизарно.
Чак и оно мало треша (уметнички правац контра естетског елитизма), завршава утопљено у раскораку између старог и новог, провалији пуној жеља, могућности, стварних и наметнутих потреба. Ова критика је настала у оквиру прјекта “Критичарски караван”
Игор Бурић
