све промене које су се десиле у стамбеној области у протеклим годинама. Наиме, стамбени фонд Србије је током протеклих деценија у великој мери урушен што недовољно ефикасним системом управљања зградама као и организацијом власника посебних делова, а све то захтева нова решења.
Упоређујући податке из два пописа – 2002. и 2011. године, законопредлагач закључује да је дошло до повећања укупног броја станова, али да су структурне промене негативне. Највећа негативна промена представљи велики пораст ненасељених станова за стално становање.
Ненасељених станова који припадају старијем фонду, изграђеном пре 1945.године, више има у такозваним осталим насељима, док у најновијем фонду станова, изграђених између 2002. и 2011. више ненасењених станова има у градским насељима. То указује на депопулацију села, као и на непродате новоизграђене станове у градовима у последњој декади.
Према попису из 2002.године у србији је било 2.956.516 станова, док их је 2011. било 3.231.931, што значи да се бележи пораст од 275.415 станова. Од укупног броја станова 2011. године 3.012.923 су били за стално становање, 589.715 је било ненасељених, станова који се користе повремено било је 201.519, а оних за обављање делатности 17.489. Према подацима за ту годину у Србији је било и 5.563 настањене пословне просторије, 7.635 просторија настањених из нужде и 702 колективне стамбене јединице.
Као један од највећих проблема стамбеног сектора у Србији је изразита ценовна недоступност стана и стамбених услуга на тржишту. Колики је проблем домаћинствима да самостално реше своје стамбене потребе на тржишту, може се сагледати из односа висине просечних годишњих примања у односу на цену просечног стана на тржишту, који је 2013. године износио 1:13 уколико би се стан куповао готовином, односно 1:19 уколико би се куповао кредитом. То значи да наше просечно домаћинство мора да ради 13 односно 19 година да би купили стан.
Од 2005. године, јавна интервенција у становању пре свега је усмерена на повећање доступности стамбених кредита, али су ове парцијалне мере стамбене политике, а уједно и јачање банкарског сектора, допринеле продубљивању неправилности стамбеног тржишта.
Док су се снижавале камате кредита, расле су цене станова, па је ефекат мера врло брзо анулиран. Но, и поред субвенционисања од стране државе, стамбени кредити су и даље недоступни већини становништва, јер га они не могу користити због висине месечне рате која најчешће превазилази месечну плату.
Љ. Малешевић
Фонд јавних станова
Фонд јавних станова који се даје у закуп је незнатан с обзиром да је највећи проценат станова приватизован почетком 90-их, као и да постоје снажне теденције његове даље приватизације на основу различитих прописа. Један од већих проблема је што у сектору јавног стамбеног закупа постоје велике разлике између цене закупа у зависности од различитих законских и програмских решења.
Прошле године тржишна закупнина за стан од 60 квадрата у Београду била је 300 евра. Иста је била и у Новом Саду, док је Нишу износила 240, а у Крагујевцу 200 евра. Закупнина за социјалне станове у Београду била је 24, а у Нишу и Крагујевцу 80 евра.
