а још теже да то мишљење приде буде и лепо.
Још ако је тај неко „дођош“, што ће рећи да му се аскурђели не бележе на споменицима по овдашњим гробљима, пиши кући пропало, иако повесница варошка белодано доказује да су вековима уназад, као по правилу, управо „нерођени“ Сомборци за славу града и на ползу му чинили далеко више од „нађоша“. Суочени са овим парадоксом, староставци овдашњи лаконски одговарају да су то само примери како се бити Сомборцем мора мало и заслужити, јербо су ономад њихови стари царици Марији Терезији плаћали елибертацију... па је у реду да и ново решето о клину мало одстоји.
Једна од таквих, поприлично ретких тачака неспорења је недвосмислено она везана за горанску породицу Гарипи, која је обележила детињство и младост генерација житеља овог града, пре свега приљежним радом исходујући за себе и своју радњу - киоск са „занимацијама за зубе“, односно семенкама, кокицама, ушећереним јабукама и осталим еспапом, статус увреженог топонима - „Код зеке“.
По киоску, препознатљивом по покретном жуто-црвеном кокичарском апарату у облику зеца са огромним ушима, смештеном на почетку Главног сокака дају се путнику намернику инструкције како коју варошку институцију да пронађе, „Код зеке“ се први и сви потоњи рандевуи заказују, тамо се директ из воза, аутобуса или с прекоокеанског авиона иде по фишек беспрекорно испеченог семена сунцокрета (који се у Сомбору, ко ће га знати зашто, „цуња“ зове) а с касне јесени и зиме се „кошта“ најбољи на свету печени кестен... Речју, кад кажем Сомбор и на „Код зеке“ помислим.
А легенда о најбољем печеном сунцокрету, кикирикију, семенкама бундеве или зашећерним кокицама у лопту направљеним почела је доста давно, кад је 1956. године из Горе, општина Драгаш, задња пошта Љубовиште, трбухом за крухом, дошао Мухарем, родоначелник сомборске лозе Гарипија. Време такво било, кад су се занати учили и без овог нововеког „дуалног образовања“, па је тада млађани дошљак из Горе, прво ухлебљење нашао код земљака, већ тада гласовитих сомборских Таировића, фамилијарно везаних за чувеног Мустафу Пеливана (чији су потомци и интендатуру Краља Петра Првог водили ) а који су у том моменту већ пола века држали и сада постојећу посластичарницу „Пеливан“.
Брзо се Мухарем осамосталио, конкуренција доброчинитељима није желео бити, па направио бубањ-пећ за печење семена сунцокрета, бундеве и кикирикија и узевши плетену корпу под руку, заређао по ресторацијама и бирцузима овдашњим. После је Мухарем са својом Есмом и децу Бајрама и Самета изродио, домаћински се скућио, па киоск на почетку Главног сокака отворио и тако у сомборске анегдоте и приче ушао, а сад пензионерске дане крцка све унадиљ праунучад дадиљајући.
Посао је званично преузео млађи син Самет, који за Сомборце заправо два друга имена има. Или је „Комша“, што ће рећи комшија, или Цумика, али је то „резервисано“ само за оне који га и као дете знају. За разлику од мене кога је пуним именом зазивала једино мати кад узме прут у руку (ерго често) и задригли заставник у ЈНА, не знам како ни зашто, тек Бајрам никада није имао надимак, а не памтим чак, мада смо иста генерација, у исту школу ишли и у истом крају одрастали, ни да су му скраћивали име на уобичајено Бајра.
Одрастање Бајрамово и Саметово уз непрестани рад у маленом локалу од њих је створило људе „на рану да их привијеш“, а да се не лажемо било је ту за другаре и неке привилегије. Мало ли је кад „преко везе“, уместо две плаћене, добијеш две и по или три мерице сунцокрета за вечерњу пројекцију каквог каубојског или кунг-фу филма у једном од тадашња три сомборска биоскопа. Ма, за другаре је могло и „на дођем ти“!
Како је Бајрам ово „калирање“ робе после оцу образлагао немам појма, али знам да са сунцокретом купљеним код старог Мухарема, њега или брата му, никад нисам искусио ону катастрофу чије размере зна само онај ко је у мраку биоскопске сале у нирвани филмске магије, док ужива у љускању, налетео на једно препечено, загорело, до зла бога горко семе. Преседне ти и филм и „цуња“, али то ти се дешава само ако ниси у Сомбору, или, Боже сачувај и саклони, купиш онај мегамаркет-сунцокрет, због чега се по правилу и клоним људи и жена које купују већ огуљене, индустријски паковане кесице печеног сунцокретовог семена.
Цумикина и Бајрамова „роба“ има своје купце, а неретко овај еспап и океан прелази, тек да излечи носталгију Сомбораца развејаних по белом свету. Нађе се за њу увек места и у зембиљима домаће хране, што их брижне мајке студентарији својој пакују и по Србији, региону и Јевропи разашиљу, па не чуди што сам забринут. Мислим, већ су матори и ова двојица Гарипија, исписници смо, мушка им деца бриљирају на факултетима, Бајрамова кћи удата, Цумикина средњошколка... па се питам, како ћу и чиме забавити властиту унучад кад им време дође.
'Оћел тада бити „Код зеке“ ?
Милић Миљеновић
Енис - понос града
Од петоро, све одреда добре, паметне и кућевно изузетно васпитане, деце браће Гарипи, по чувењу у родној вароши, али и знатно шире, ипак се издваја Енис, Бајрамов и Шемсидин син. Не само да је успешан репрезентативни спортиста, каратиста, већ је летос и дипломирао на Медицинском факултету Новосадског универзитета као један од најбољих студената у генерацији. Како је остао у граду у коме је студирао, Сомбор је можда изгубио, али је зато српска репрезентација, ничим изазвана, добила „два у један“, односно и члана ката-тима и лекара.
