Наиме, Кристинина борба је почела након завршетка основне школе, а анорексија често погађа ураво изузетно успешне ученике, што је она и била, и манифестује се као одбијање уноса хране и доводи до свеопштег физичког колапса.
Она је несвесно упадала управо у такве фазе баш због испита и школских тестова.
Била је ђак генерације, завршила је факултет прва, али тај успех је коштао здравља.
Анорексија је тихо напредовала док је она била посвећена учењу, а онда је кулминирала кад је била толико изморена да није могла ни да мисли о физичкој активности, чак и кад је завршила школовање.
Њена исхрана је подразумевала сокове, чај, воду и само комадић јабуке или банане који би појела увече.
- Сетила сам се да морам да једем само увече. Од јела сам се осећала лоше, имала сам осећај да ми је много боље када ми је празан стомак. Знала сам да будем јако бесна ако ме натерају на силу да једем, присећа се она, наводи Voman.ru.
Лекари су јој рекли да ће умрети ако настави тако. Нерадо говори о себи и признаје да још увек нема много чиме да се поноси.
- Још увек пролазим кроз процес опоравка. Медији претерују када кажу да сам потпуно опорављена. То није тачно. Опоравак ће захтевати много времена, а моје тело није баш добро прихватило третмане, признаје Кристина за Voman.ru.
Не престаје да се бори
Кристина ради од куће као асистент адвоката и арбитражног управника. Слободно време користи за опоравак, студирање психологије, читање и цртање.
- Наравно, и даље се опорављам. Све је тешко. Тренутно немам ништа посебно да поделим. Не желим да будем пример. Нисам јавна личност. Не желим да разговарам или да идем на снимања, није ми то потребно. Само бих се додатно оптеретила. Све сам прошла. Тешко је, каже она.
Године 2016. њена тежина се спустила на 24 килограма, а потом на 17 кг, што је био алармантан минимум. Наиме, да би њено тело нормално функционисало потребно је да достигне бар 45 кг и тек тада може да се говори о правом опоравку.
- Неуспех је огроман. Сада сам трајно инвалид прве категорије. Могу се кретати само ограниченим растојањем, користећи инвалидска колица. Како могу бити пример другима? Како могу пружити подршку девојкама у сличној ситуацији? Немам пример за то. И даље се борим да повратим тежину. Као што сам већ рекла, моје тело одбија храну, супротно мојим жељама, признаје она.
Њу чека дуг пут опоравка који захтева озбиљан рад на себи, који подразумева и физичку и менталну подршку, а иако не жели да буде пример, она, на жалост, јесте мотивација многима који пролазе кроз ово тешко стање. Стоји као упозорење, али истовремено и као неко ко се бори и не дозвољава да га болест савлада. Признавање проблема је први корак ка излечењу, а јака воља и труд ће је довести до ција.
