Афроамериканац и питао ме шта желим. “Јел могу да уђем у музеј?”, упитао сам збуњено. “Видећемо!”, насмејао се тад - “Зависи од тога шта носиш у ранцу!”, насмејао се. Пропустио ме је кроз метал-детектор и детаљно ми прегледао ранац. Дан касније у Форт Лаудердејлу, недалеко од Мајамија – терориста је из пртљага извадио аутоматску пушку и убио петоро недужних путника.
Улазницу по цени од осам долара наплатила ми је бакица са руским акцентом, касније ћу у музеју видети њену слику као петогодишње девојчице. Ева Шведова је рођена 1949. у Пинску у Белорусији, тадашњем СССР-у, студирала је у Лењинграду и касније радила као дизајнер електричних уређаја на совјетским подморницама. Осамдесетих, када је Гробачов током “перестројке” почео да допушта совјетским Јеврејима одлазак у САД и Израел – преселила се у Мајами.
Андреа Ковач, друга бакица-волонтерка у музеју, мађарска је Јеврејка која је са родитељима напустила домовину после Мађарске револуције 1956. Живели су након тога пола века у Венецуели да би се пре десет година, када је Хуго Чавез дошао на власт, преселили у Мајами. Венецуеле се сећа по најбољем, данас је, каже, тамо “јако тешко за живот”.
Андреа нам прича епизоду из историје Мајамија коју сам већ знао: наиме, Јеврејима све до педесетих година прошлог века није било дозвољено насељавање на Мајами Бичу северније од 3. улице. Многи хотели имали су натписе “Always A View, Never A Jew” и “Restricted Clientele”, “Gentiles Only”, што је у преводу значило да не примају јеврејске госте.
Неке од тих натписа могуће је данас видети у Јеврејском музеју. А управо су јеврејске архитекте и предузимачи заслужни за процват чувеног Арт деко дистрикта у Мајами Бичу, прво испод 3, а касније и у севернијим улицама. Данас је тај део града уз Ocean Drive – најзначајнија туристичка атракција Флориде поред Дизниленда у Орланду и алигатора у мочварама Еверглејдса.
Када је о Јеврејима реч, још једна неславна прича из историје САД догодила се недалеко одавде. Наиме, 1939. године Хитлер је допустио да одређен број Јевреја напусти Немачку; 937 њих се укрцало на брод “Ст. Луис”. “Путовање проклетих” (1974. снимљен је истоимени филм са Феј Данавеј), кренуо је ка Куби где је само 29 путника добило допуштење да се искрца.
Потом је брод стајао у територијалним водама САД, преко пута Мајами Бича (кажу да се могао видети са крова синагоге у 3. улици) али је и тадашњи председник Ф.Д. Рузвелт одбио да Јеврејима са брода допусти да искрцају. “Ст. Луис” се вратио у Европу, 288 путника је прихватила Велика Британија а остале Белгија, Француска и Холандија, од којих је већина страдала у Холокаусту након што су нацисти окупирали те државе.
Након Другог светског рата велики број Јевреја дошао је у Флориду из Европе, а неки су се због климе доселили и из осталих држава САД. Мајами Бич је био угодно место за живот јеврејских пензионера све до 1980. када је Фидел Кастро допустио да око 124.000 Кубанаца на бродовима и чамцима напусти острво. Већина њих били су затвореници и готово сви су се искрцали на Мајами Бичу претворивши овај део Флориде у паклено поприште обрачуна наркодилерских банди о чему већина читалаца највише зна из филма Брајана Де Палме “Лице са ожиљком” са Ал Паћином у улози Тонија Монтане. Због свакодневног насиља на улицама, већина мирних јеврејских пензионера преселила се у друге делове Мајамија и Флориде. Данас је Мајами Бич поново безбедно место које привлачи милионе туриста сваке године. Синагога је 1986. године затворена да би десет година касније постала музеј.
Вратимо се дакле Јеврејском музеју у 3. улици који крије многе необичне приче, од којих сам ја издвојио две посебно занимљиве.
Године 1997. породица Стрнад из Милвокија у САД пронашла је коверат са писмом из 1939. на којем се налазио печат који потврђује да је његово слање одобрено од стране нацистичких власти.
Писмо је из Чехословачке, тада већ под окупацијом нациста – свом рођаку Авлину у Миловки послао Паул Стрнад. Паул је молио Алвина да њему и његовој жени Хеди помогне да се домогну Америке. Хеди је пре рата била позната модна дизајнерка у Чехословачкој и Пол је у писму послао осам нацрта за хаљине које је она направила како би их Алвин показао њеним потенцијалним послодавцима у Милвокију. Пол и Хеди нису дочекали крај рата, неколико месеци пре ослобођења Аушвица пребачени су у овај злогласни логор из Терезина “рајског кампа” који је нацистима служио као пример пред међународним инспекцијама како заточени Јевреји имају хумани третман.
Готово шездесет година писмо је лежало у једном сандуку на тавану породице Стрнад из Милвокија док није поново угледало светлост дана. Породица Стрнад га је предала Јеврејском историјском друштву и Милвокију, а када је 2008. отворен Јеврејски музеј у том граду, писмо је постало део сталне поставке. Музеј је 2014. у сарадњи са кројачима из локалног позоришта “оживео” осам Хединих скица из Холокауста које је Паул послао свом рођаку у Америку. Изложба која укључује и свих осам Хединих хаљина, тренутно је на турнеји по САД а у Јеврејском музеју у Мајамију налази се до 19. марта ове године. “Ова прича говори да у Холокаусту није уништено само шест милиона живота! Нестали су бројни талентовани и креативни људи који би, да су преживели, учинили свет бољим местом за живот!”, појаснила ми је своје виђење изложбе руска Јеврејка Ева са почетка приче.
Друга прича тиче се човека сасвим другачијег бекграунда. Наиме, на сваком од прозора синагоге налазе се имена дародаваца који су донирали израду импресивних витража. На једном од њих, десно од улаза, са погледам на 3. улицу – исписано је – Меyер Ланскy.
Реч је о злогласном вођи мафије који је редовно долазио у ову синагогу, тражећи, ваљда, од Бога опроштај за почињена (не)дела. Мејер Лански, дугогодишњи партнер Лаки Лучијана и Багзи Зигела, био је инспирација бројним ауторима књига и филмова о мафији, читаоцима вероватно најпознатија верзија је - Хајман Рот, јеврејски ганстер са Флориде из филма “Кум 2”.
Рођен 1902. у селу Гродно, у тадашњој царској Русији (данас Белорусија), са породицом је преко Одесе емигрирао у САД бежећи од једног од бројних антисемитистичких погрома. Већ као тинејyер у Њујорку где су се као и већина радашњих јеврејских имиграната населили, Лански упознаје Багзија Зигела и заједно убрзо постају најкрупнији гангстери “ере прохибиције”.
Лански 1936. креће да развија своје коцкарско царство на Флориди, Њу Орленасу и Куби. Десет година касније постаје један од главних финансијера у Багзи Зигеловом хотелу “Фламинго” у Лас Вегасу и отвара рачуне у Швајцарској како би заштитио новац зарађен “прљавим операцијама”.
На почетку Другог светског рата, док САД још нису биле у раду са Немачком и Јапаном – Лански привремено суспендује своје криминалне активности како би се “позабавио” сузбијањем про-нацистичких митинга, тада прилично бројних Хитлерових симпатизера у САД. О једном таквом догађају у Јорквилу, немачком кварту на Менхетну, Лански је касније испричао:
“Бина је била декорисана свастикама и сликом Адолфа Хитлера. Било нас је 15 и кренули смо у акцију. Неке од њих смо избацили кроз прозор, већина нациста је у паници побегла... Оне које смо сустигли – прописно смо испребијали! Хтели смо да им покажемо да Јевреји неће увек мирно седети и трпети ударце!”
Лански је 22. децембра 1946. у хотелу “Национал” сазвао чувену “Конференцију у Хавани”, вероватно највећи састанак мафије са западне полулопте у историји. Конференција је окупила најзначајније мафијашке босове и главе породица из целе Америке. Лаки Лучиано је тим поводом стигао из Италије са фалсификованим пасошем, а за забаву је био задужен, погађате – Френк Синатра. Реминисценцију на овај догађај налазимо такође у филму “Кум 2” у сцени сусрета мафијаша у Хавани.
Лански је развијао своје коцкарско царство на Куби све до новогодишње ноћи 1959. када је Кастро са својим трупама умарширао у Хавану. Дан раније, Лански приватним авионом одлази на Бахаме...
Роберт Чобан
Где се дело 300 милиона?
Поред “Кума 2”, Лански се појављује као лик или инспирација за улогу у бројним другим филмовима – он је Макс Берковиц (игра га Џејмс Вуд) у “Било једном у Америци”, Бен Кингсли га игра у филму “Багзи” из 1991, Патрик Демпси у филму “Мобстерс” (1991.) а Дастин Хофман у “Изгубљеном граду” (2005.)
Године 1970. покушао је да одласком у Израел избегне оптужбе за утају пореза у САД, али је након две године уследила екстрадиција и Лански је враћен у Америку. Последње дане живота провео је шетајући пса и седећи у синагоги на 3. улици. Умро је 15. јануара 1983. у 80. години. ФБИ је веровао да Лански на тајним рачунима има око 300 милиона долара (данашњи еквивалент за десет пута већи износ), али никада ни цент тог новца није пронађен.
