Климатске промене су, међутим, значајно кориговале овај календар. Полен леске појавио се још у децембру а трава почетком марта. Концентрација брезе била је ових дана на највишем нивоу а некада је на њен утицај био најинтензивнији средином априла.
Мука за алергичне на амброзију почињала је у августу, а сада се с њом пате још од средине јула; уз то, док су уобичајени симптоми, чак и код најосетљивијих, ишчезавали с првим мразевима – сада тих мразева практично нема, па пацијенти кубуре са цурењем из носа, сврабом очију... све до почетка новембра. Једноставно, цела „алергијска сезона” је не само померена за неколико недеља него и много дуже траје: некада од марта до септембра, а сада се протеже на безмало целу годину.
– У клиничкој пракси ми се више водимо симптомима, јер тестови за алергене нису баш увек најпоузданији, нарочито када се ради о алергијском ринитису. Сада искуствено знамо да нам се, на пример, када су топлије зиме, пацијенти осетљиви на полен леске јављаје већ крајем јануару, почетком фебруара. И тако је неколико година уназад. Иста је ситуација и са алергичним на траве, које сад очекујемо у априлу а не у мају. Међутим, И то може да објасни појаву симптома и онда када их не очекујемо. Логично је наиме да зими људи имају проблеме с грињама а не леском – појашњава за „Дневник” доц. др Сања Хромиш, управница Клинике за опструктивне болести плућа и акутне пнеумопатије Института за плућне болести у Сремској Каменици.
Да ли ће се, због чињенице да нам се клима мења, појавити и неки нови алергени? Вероватно, али је можда и већи проблем то што све веће загађење у урбаним срединама доводи до промена у својству постојећих алергена. У прошлом веку владало је, наиме, уверење да су плућа потпуно стерилна, односно да у њима нема никаквих бактерија. Међутим, сада се већ пуно зна о микробиому плућа, баш као што се зна и да се он значајно мења са загађењем ваздуха.
– Не само да је концентрација алергена на које смо навикли знатно већа него што је била ранијих година, него и он сам постаје више алергоген: иста она честица која је раније изазивала мање симптома сада их изазива више и тежи су. Истовремено, због загађења се мења и слузница бронха, реактивнија је и људи су онда последично осетљивији него раније. То је поготово присутно код мале деце. Једноставно, имунолошка толеранција се смањује, односно имуни одговор више није толико адаптибилан. Другим речима, алергијске болести су дефинитивно у експанзији – према неким студијама, процењује се да ће више од половине човечанства до 2050. мучити нека врста алергије.
Наравно, поставља се питање како на то одговорити, а да то не буде кљукање популације антихистаминицима. Први услов је свакако подизање свести о томе шта се дешава – од утицаја климатских промена до све веће загађености ваздуха, јер све то утиче на ширење алергијских болести. Подразумева се да то значи и редовно, прецизно и правовремено информисање грађана о концентрацијама и полена и штетних материја у ваздуху. Последично, то мора да значи и подршку научницима, односно истраживачким групама које су се томе посветиле, јер не може се данас користити иста методологија која је можда била ефикасна пре пола века, али су се прилике од тада драматично промениле.
– Илустрације ради, загађујуће честице, које су мање од два микрона, доспевају у најудаљеније делове плућа, односно дисајних путева, потом у крвоток, а онда финално и у неке друге органе. И стога морамо знати колика је концентрација таквих честица како бисмо се адекватно заштитили. Слична је ситуација и са поленом. Подразумева се да није исто када имате 20 поленових зрна по метру кубном и када их је 120. У првом случају реаговаће само најосетљивији, а у другом сви који су алергични, и имаће озбиљније симптоме. Исто тако, није исто ако изложеност тој концентрацији од, рецимо, 120 поленових зрна траје пола сата или пет сати, јер „обично” кијање и свраб носа може да се претвори у гушење.
Није згорег знати – напротив - и да се полен највише ослобађа у јутарњим сатима, као и да га има много више у ваздуху кад је суво, топло и ветровито него када пада киша; међутим, када је велика влажност, тада поленова зрна пуцају, њихова величина пада испод два микрона и онда доспевају у мале дисајне путеве те се симптом астме јавља много чешће. Такође, доказано је да је амброзија која расте крај аутопута десет пута штетнија од исте такве у некој шуми, због кумулативног ефекта штетности њеног полена и аерозагађења...
– Наравно, уз све превентивне мере, од изузетне је важности да се оболели од алергијских болести – лече! То важи и за тзв. локални алергијски синдром, када пацијенти имају симптоме, али уобичајеним тестовима – кожним убодним или мерењем концентрације имуноглобулина Е у крви – не може да се установи да имају алергију, односно на шта су алергични. То значи да је алергија присутна само на локалном нивоу. Али свако запуштање симптома алергије по принципу „кијам већ годинама” управо с тим истим годинама развија и потенцијал да пацијент можда добије астму. Јер, наша клиничка пракса је, нажалост, показала да се астма на крају развије код чак трећине пацијената који су игнорисали симптоме горњих дисајних путева и нису их на време лечили.
Мирослав Стајић
