легендарни Пејо (1928-1992) а у смишљању прича му помагао Иван Делпорт, доноси две приче-епизоде од по 20 табли, а за достизање пуног стрипалбумског обима од 48 страна њима ће бити додато и пар „штрумпфастичних шала“, односно гег табли.
Прва догодовштина насловљена је „Лажни Штрумпф“, а поменути лажњак је, ко би други него - Гаргамел. Он је, жељан освете, смућкао чаробни напитак који га је претворио у малог плавог шумског враголана. Трансформација ипак није идеална јер Гаргамелу-Штрумпфу недостаје репић па зли чаробњак мора да импровизује и налепи себи на стражњицу обојени комад дрвета. Коначан изглед „лажњака“ толико је уверљив да мачак Азраел пожели да се погости па Гаргамел мора да бежи из сопствене куће. Напољу га чека друга невоља: мада је био у селу Штрумпфова заборавио је пут до њега. Но, познавање навика непријатеља одвешће га где треба - до поља салсапариле на коме затиче дежурног изјелицу који ће га одвести у село. Пошто нико не слути да се уљез може увући у „плаве“ редове Гаргамел нема превише проблема да спроведе своје подле планове (тровање хране, рушење моста) али биће да или он није вичан свом послу или Штрумпфове чува нека виша сила јер ниједан план не успева. Шта више - једини који ће пасти у реку је управо лажни Штрумпф (можда и тамо важи, мало модификована, пословица „ко другоме јаму копа...“). Наравно, Штрумпфови не остављају своје у невољи па спасавају и лажњака. Али, њему отпада репић који ће неко пронаћи и однети Великом Штрумпфу а овај ће, пошто већ зна да је мост саботиран, сабрати два и два и... После урнебесне јурњаве Гаргамел се затвара у лабораторију Великог Штрумпфа и тамо мути напитак који треба да га врати у прави облик. Штрумпфови неће успети да провале врата на време, Гаргамел ће попити напитак и вратити се у првобитни облик али, опет, с једном фалинком - остаће мали као Штрумпфови па ће бити заробљен и изведен из села, а онда ће Велики Штрумпф затражити да му додају „велики нож“ и... Много је поука ове (не)згоде: претеривање у јелу може да буде опасно, лежерност и лаковерност искористиће подле злоће па зато ваља бити на опрезу у складу са оном старом „ништа нас не сме изненадити“!
Заплет „Стотог Штрумпфа“ директно је супротан мудрости „кога нема - без њега се може“ јер сваке 654 године Штрумпфови морају да одиграју Месечев плес за који је потребно, ни мање ни више, 100 Штрумпфова. Ова је светковина врло важна (као и сваки свечани слет какве памте искуснији читаоци са ових простора) а проблем је што у селу има само 99 „плаваца“ (Велики Штрумпф се не рачуна јер он диригује овом парадом ритмичке гимнастике). Независно од тога, Лицко, Штрумпф који „слику своју љуби“, има велике проблеме - неко увек баца камен у воду кад се он (као Нарцис) огледа, па решава да направи огледало. Та работа дуго траје и врло је бучна те га избацују из села; упркос неразумевању он вредно ради док не оствари свој наум. И таман кад је могао да ужива у себи гром погађа огледало а одраз у њему оживи. Тај је исти Лицко али све ради обрнуто: говори наопако, њему је лево десно...
Велики Штрумпф најпре се обрадује новом „плавцу“ али он не може да се уклопи у плесну кореографију па се испоставља да је, ипак, нови проблем а не решење старог. Ни дељење простора са Лицком није лако тако да „одраз“ трагично схвата своју посебност и решава да је драстично прекрати... Прича ће, наравно, имати срећан крај али је у њој и доста горких тренутака, од подсмеха до нетрпељивости и неразумевања односно одсуства добре воље да се помогне ближњем. Припадност групи лако се изједначава са уклапањем у њу, са непостојањем разлика (макар оне биле и природни хендикеп). Аутори су врло суптилно указали на проблематичне ситуације са којима се сусрећу и деца и одрасли инсистирајући на потреби разумевања и на стрпљењу. Пејо је своје стрпљење и практично доказао: на корицама албума (и једној сличици у њему) стварно је нацртао 99 Штрумпфова који играју (један од њих наопако). Ако не верујете будите стрпљиви (што је врлина) и пребројте их.
Нама, пак, остаје да закључимо да, ето, не ваља ни кад има више ни кад има мање Штрумпфова јер све ће бити у реду само ако их има тачно онолико колико треба.
Илија Бакић
