Нажалост, његов лик и стваралаштво како на највишим планинама света, тако и у писаној речи, достигли су још већу популарност након 1983. када је један од најхаризматичнијих и најбољих алпиниста Словеније, региона па и света, са Андрејем Штремфељом и први Југословен који се тешким првенственим смером попео на највиши врх света Монт Еверест (1979), погинуо у лавини на планини Манаслу у 31. години.
Већ почетком осамдесетих година 20. века први превод ове књиге у свету, на српски, урадила је Душанка Томић, по мајци Словенка, по оцу Српкиња. Због незаинтересованости издавачких кућа у то доба, па и у пролеће 2023. када је стигло последње одбијање, српски превод једне од најинспиративнијих књига у области планинарства, коначно се, после више од четири деценије нашао међу корицама.
Издавачка кућа „Прагора”, која је објавила и „Пењање у Србији” и „Пионири пењања у речи и слици” обрадовала је читалачку публику у нашој земљи и овим легендарним делом.
– Супруга и ја смо кренули да преводимо „Пут” да бисмо убрзо уз помоћ Милана Љубојевића ступили у контакт са Душанком Томић и схватили да превод већ постоји – каже Синиша Вујић, оснивач „Прагоре” и алпиниста. – Оно што је започето пре више од четири деценије, сада је завршено. Схватили смо тада да је још давних дана у библиотеци Алпинистичког одсека Београдa постојала као нека скрипта, такорећи „купусара”, искуцана на писаћој машини, која је ишла из руке у руку, а то је уствари био Душанкин превод, само не у форми припремљеној за штампу.
Још тада је рецензент био Рашко Димитријевић, чувени професор Београдског универзитета, алпиниста и аутор дела „Књига о планини“ и „Ка висинама и ћутању“. Најцитиранија реченица из „Пута“ је „Ко тражи циљ, остаће празан кад га достигне, а ко тражи пут, носиће стално циљ у себи“ и она је, као и цела књига, постала звезда водиља свим алпинистима. За ово дело је у поговору алпиниста и Нејчев пријатељ Вики Грошељ написао оно што је већина мислила, а то је да нема смисла да ико покуша да напише нешто, пошто се боље не може.
– Алпинизам може да се доживљава као спорт – истиче Синиша Вујић. – Али за мене је то пут, само с позивом, што отвара мноштво димензија и то је једноставно за схватити, тешко за применити. Зашто? Зато што је Нејц исто тако доживљавао алипинизам и то је осликао у књизи на феноменалан начин, као и процес сазревања личности кроз алпинизам. Заплотник се не бави техничким детаљима алпинизма, него животним. Чита се у даху и за сваког је, не само планинаре и алпинисте.
Заплотник, који је иза себе оставио супругу и три сина, већ као 19–годишњак је записивао своје мисли, које је после преточио у књигу, тако да ово заиста јесте дело о сазревању личности и то кроз један од најопаснијих спортова. Књигу, за коју је наш истакнути алпиниста Зоран Богдановић у приказу написао да је Нејц кроз живот и смрт на планини дотакао најскривеније делиће срца сваког читаоца, Словенац је посветио „свом најбољем пријатељу на свету – жени Мојци“.
К. Бугарски
