као што је случај у Холандији – изјавила је за „Дневник” проф. др Живка Пржуљ с Београдске банкарске академије.
Она је рекла да у већини фирми не постоје јасни критеријуми за мерење учинка запослених, већ те критеријуме произвољно одређују менаyери или власници.
– То знатно демотивише запослене који коректно раде и желе да њихов рад буде награђен – навела је др Пржуљ.
Она је нагласила да је добар систем зарада од изузетног значаја, како за послодавце, тако и за запослене.
– Циљеви доброг система зарада могу се класификовати у три групе: ефикасност, једнакост и придржавање законских оквира – навела је Живка Пржуљ уочи регионалне ХР (људски ресурси) конференције о зарадама и моделима награђивања, која ће бити одржана у Београду 28. и 29. маја. – Зарадама и моделима награђивања приступало се углавном као праву запослених у складу са законским одредбама и колективним уговорима на сасвим поједностављен начин, који је заснован на коефицијенту у односу на цену рада, школској спреми или дискреционом праву послодавца да уговори висину зараде са запосленим појединачно. Последице таквог начина креирања система зарада изражене су у виду ниске продуктивности, слабе конкурентности и високих трошкова рада предузећа, али и незадовољства и апатије запослених, који раде за мале и нередовне плате.
Професорка Пржуљ је прецизирала да се у Србији зараде утврђују углавном као фиксна (непромењива) категорија на основу законски дефинисаних минималних претпоставки (најчешће утврђених коефицијената и школске спреме) и бенефиција као законске категорије. Недавно истраживање на узорку од 208 испитаника показују да је таква пракса присутна у више од 60 одсто предузећа у Србији.
– По недавно објављеним подацима, у Србији око 650.000 запослених прима плату са закашњењем, а око 50.000 не прима плату готово никако. Свега око 170.000 запослених у приватном сектору прима плату на време у дан. Висока плата не обезбеђује безусловно високу мотивацију, али сувише мала и несигурна плата утиче на апатију и немотивисаност запослених, а зарада испод егзистенцијалног минимума не може обезбедити посвећеност и продуктивност запослених – приметила је Живка Пржуљ.
Иначе, по последњим упоредивим подацима, на простору некадашње Југославије у јануару су највећу просечну нето плату од 1.002,85 евра имали запослени у Републици Словенији, а најмању у Србији – 326,42 евра. После Слоненаца, који су једини с просечном платом запослених која је прешла 1.000 евра, на листи су запослени у Хрватској с просечном исплаћеном платом од 5.656 куна (742,46 евра). У Црној Гори је 482 евра, у Босни и Херцеговини 828 КМ (423,35 евра), а у Македонији 22.407 денара (357,82 евра).
Д. Урошевић
Тајна иза које се крије моћ
– У Србији су зараде најчешће тајна иза које се крије моћ, волунтаризам и фаворизовање појединаца, тако да запослени често не знају на основу каквих критеријума им се обрачунавају примања – упозорила је др Живка Пржуљ.
У Србији примарну одговорност за расподелу зарада имају менаyери (по истраживању ЦРАНЕТ института из Велике Британије чак 73 одсто, за разлику од, на пример, Мађарске, где менаyери на зараде утичу с 58 одсто учешћа).
