По подацима Пореске управе, таквих је лане било 25.612, а пријаве првих сто пореских обвезника из те категорије крећу се од 52 до 350 милиона динара.
Другим речима, особа која је порезницима пријавила лањски приход од 350 милиона динара званично је најбогатији грађанин Србије. Наиме, његова прошлогодишња зарада била је безмало три милиона евра, што значи да су му месечна примања била око 250.000 евра. Или, они који су пријавили лањски приход од „само” 52 милиона динара, односно око 440.000 евра – месечно су зарадили 36.000 евра.
Нааравно да су зараде запослених о којима Републички завод за статистику објављује податке далеко од тих астрономских прихода и да су им ти износи мисаона именица. Наиме, РЗС је израчунао да је просечна прошлогодишња бруто зарада запослених у Србији била 68.629 динара, а да је нето просечна зарада за 2018. годину била 429 евра.
Проста рачуница говори да за месечну плату најбогатијег грађанина Србије који је поднео пријаву за прошлогодишње приходе, просечан српски радник треба да ради цео радни век, односно више од четири деценије. Грађанин који је пријавио прошлогодишњи приход од 52 милиона динара, односно месечну зараду од 36.000 евра, имао је сваког месеца приход који је чак 80 пута већи од прошлогодишње просечне месечне зараде радника.
Медијална зарада реална плата већине запослених
Однос између највеће прошлогодишње месечне зараде најбогатијих и запослених чије податке обрађује РЗС још је већи када се узме у обзир медијална нето плата за 2018. годину, која се објављује редовно сваког месеца. Управо та медијална зарада, за коју РЗС истиче да половина радника остварује то тог износа, доноси реалну плату огромне већине запослених у Србији. Она је, по правилу, петнаестак хиљада мања од исказане просечне републичке нето зараде, а последња, објављена за мај ове године, износила је 42.319 динара.
Ако се зна да у свега неколико делатности у Србији запослени имају месечну просечну зараду вишу од 1.000 евра, а да су оне у свим осталим делатностима или на нивоу просека или испод, онда није тешко израчунати да су зараде запослених у Србији далеко од прихода које остварују појединци. Порезници, већ традиционално, не објављују стриктно чиме се баве они који имају највише зараде, али наговештавају да је реч о менаџерима, директорима и инжењерима. По подацима РЗС-а, они не зарађују више од три просечне републичке плате, што би значило прошле године више од 2.200 евра месечно.
Подаци о месечним примањима најбогатијих грађана Србије само потврђују податке Еуростата да је код нас разлика у примањима првих 20 одсто становништва и последњих 20 одсто највећа. Еуростатови подаци показују да је та разлика у Србији 9,4, што значи да богати зарађују толико пута више од сиромашнијих. Када се каже сиромашнијих, мисли се и на велики део радника који имају запослење, али су им примања мања од просечне републичке плате, али и на пензионере, чија је просечна месечна пензија међу најнижима у Европи.
Унутар ЕУ просечан однос та два социјална слоја – богатих и сиромашних – је 5,1. У Србији се, додуше, тај однос полако смањује јер треба се подсетити на то да је 2016. године он био 11, а годину пре 10,7. Еуростат нема податке о односу социјалних слојева у земљама региона, али зато има податке за Хрватску, Мађарску, Бугарску, Румунију. Тако је однос у Мађарској 4,4, у Румунији 7,2, у Бугарској 7,66, док је у Хрватској пет.
Љ. Малешевић
