Празновали су мештани и њихови гости, а најлошије су прошли петлови који су завршили у паприкашу. Кокошке су због тога туговале, а преостали петлови се шепурили по дворишту.
Село је познато по производњи млека, а славиле су и одмарале и краве, јер за празник се не истерују на испашу: и кравар Иштван Шандор слави, а сви се слажу да није примерено да чопор од око 160 крава на повратку, за празник пролази кроз центар села где се кува и весели.
- Пићука није Србин, али му се овај празник јако свиђа и није рад да ради када ми славимо. Изабрали смо за празник села Светог Илију, свеца којег мештани дуго уважавају у неком страху од Громовника. Овде ни Срби ни Мађари на Светог Илију никада нису у поље излазили - објашњава Илија Вранковић (60), а као имењак свецу, додаје да је са великим одобравањем већина мештана већ седму годину прихватила да празнује Светог Илију.
Раширених руку чекају свакога ко позитивно мисли и моле бога да време послужи, јер без лепог времена манифестација не би била оно право, не би било праве „ватре испод шатре“ и под ведрим небом. То што краве за сеоску славу не иду на испашу, надокнади се тиме што поједу око 150 бала сена, али за то нико не мари, треба и оне да празнују. Поврх свега, све је обрадовало да је кравар Иштван Шандор паприкаш од петла у котлићу добро зачинио па се нашао међу награђенима на такмичењу за „Илиндански котлић“, у конкуренцији двадесетак котлића. Иза првопласираних Калмана Боршоша из Чоке и Ервина Макре из Рабеа, Шандор је поделио друго место са Данилом Чонићем из Црне Баре.
Домаћини у Сигету одувек поштивају обичај да на Светог Илију принесу жртву, најстаријег петла из дворишта. Вранковић прича да је и у њиховој кући тако.
- Нажалост све нас је мање, за два месеца изгубили смо четворицу мештана, троје пре времена и једна бака преко осам деценија, што је природно, али одлазе на онај свет и мало раније. У селу тренутно немамо трудне жене, а имамо много неожењених момака, чак мислим да се већина њих неће никад ни оженити. Деце још увек у селу има, али свега је пар девојака, које вероватно мисле негде да оду, тако да село и нема неку сјајну перспективу - песимиста је Илија Вранковић.
Мештани Сигета су везани за земљу и сточарство, а Вранковић указује да са сточарством не иде сјајно, посебно са производњом млека која је највише заступљена. У сигетским домаћинствима има око 300 говеда, а на испашу иде око 160 крава.
- Чопор се смањи за две године за око 60 крава, па и испорука млека. Вероватно због прилика у откупу млека. Прерађивачи сами одређују цену колико хоће и плате нам кад хоће. Код неколико већих произвођача који имају своје базене откупљује „Имлек“, а од осталих „Мокрин млек“ и „Кикиндска млекара“. Ми мањи произвођачи за литар млека добијамо од 22 до 28 динара, плус државну премију од седам динара, а ови који имају базене од „Имлека“ ваљда добијају мало више. Краве када иду на испашу мање млека дају. Мање се помузе, али их је тако лакше држати. У пролеће док је трава на околним пашњацима још зелена краве дају више млека, а када се трава осуши драстично опада количина млека - објашњава Вранковић.
Село је практично острво у мору пашњака, због тога се и зове Сигет. Да би произвођачима млека било боље Вранковић сматра да је потребно мењати систем субвенција, да се они који креирају аграрну политику не држе слепо - да тржиште одређује све!
- Нама је испало тако да је прерађивач млека у стању да одреди колико ће нам платити. Нико нас произвођаче млека не може да заштити од „новокапиталиста“. Они што имају више, жеља им се појачава да се што пре приближе „колегама“ са Запада, а њихове жеље великим делом ми морамо да платимо, а могућност је та, да се смањује цена млека, на шта не можемо да утичемо. Прерађивачи млека скидају кајмак, а ми животаримо. Ако би било изводљиво да се на нивоу државе одреди минимална цена коју ни један прерађивач не може да прекрши, то би нас произвођаче заштитило. У супротном иде како иде, упропастићемо нас врло брзо и нећемо нинашта личити као село. Млади, па ни мој син први, који стицајем околности нема завршену никакву школу, неће уопште да остане на селу. Годину и по дана уопште не улази у шталу да музе краве, па сам због тога морао да смањим број крава са 19 на 11. Значи, момак од 28 година хоће свим силама да оде у иностранство, а још је неколицина таквих што хоће да оду и ту је крај приче - предочава Вранковић.
У младости Илија Вранковић је обишао пола света, али је како тврди, само из своје жеље остао у Сигету, зато што воли ово место, али прича да има мештана који су отишли у бели свет одавно, па неке годинама није видео а неке виђа с времена на време. Као да су изгубили осећај где су рођени и одрастали, а свет их узео под своје на западњачки начин, па ретко или никако не долазе из Немачке, Аустрије... већ ко се где усидрио.
- Радо сам се вратио у Сигет и одавде никуд не идем. Био сам морнар од 1982. до 1985. године и пловио сам на све стране света на бродовима „Јогооцеаније“ из Котора, у она добра времена, на два брода по годину дана. Као мали сам обожавао путописне емисије на телевизији Зуке Џумхура и Милана Ковачевића, па када сам рекао укућанима да ћу обићи те светске пределе које сам гледао на црно-белом екрану, сви су милсили да сам мало шашав. Међутим, када сам порастао, своју сам условно речено луцкасту идеју остварио, јер одавде из Сигета сем мене нико није био морнар из ових пет околних села, не рачунајући служење војног рока у морнарици. Вратио сам се због женидбе, када је моја изабраница завршила школу и посветио се пољопривреди. Држимо се још некако на овом острву на северу Баната, а до када ћемо издржати не знамо - каже Вранковић.
Милорад Митровић
