на пружном прелазу недалеко од мађарског места Реске, где због железничког саобраћаја жичаног зида нема, несметано прелазе на територију суседне државе.
Њихов прелазак мирно посматрају припадници мађарске полилције, а један од њих је Танјуговом репортеру рекао да се ту у близини налази прихватни центар.
До места Реске, екипа Танјуга је наишла на неколико мањих импровизованих кампова у ојима се мигранти одмарају. Неки пеку кукуруз.
Сви мигранти, они који границу прелазе ноћу, као и они који то чине усред бела дана, су илегалци.
Руководилац привременог прихватног центра у Кањижи и службеник Републичког комесаријата за избеглице Срђан Ристић каже да је протеклих дана у Кањижу дневно стизало и по 2000 избеглица, али да је од поноћи, на пример, њихов број једва двестотинак.
Окупљени у групице мигранти се друже или одмарају у хладовини, телефонирају или сурфују по интернету. Неки брину о личној хигијени или перу веш на више импровизованих чесама у кругу кампа.
Ристић је Танјуговом репортеру рекао да у привременом Прихватном центру имају све услове за за живот за то кратко време које ту проведу, односно не наставе пут даље ка Немачкој, Шведској...
"Имају бесплатни интернет, мокре чворове за мушкарце и, посебно жене, медицинску помоћ прводиоца", објашњава Ристић.
Камп, у коме има 25 великих и неколико мањих шатора, делује веома чисто, а радници чистоће непрестано скупљају отпатке. Жале се да мигранти за собом остављају много ђубра.
Иначе, Ристић подсећа да је од 12. августа, када је камп основан кроз њега је прошло 19.000 избеглица и сви они су, каже, вероватно одавно ван Србије.
Ристић је навео и да Републички комесирајат за избеглице заједно са ресорима здравља и рада и запошљавања чине све да се ситуацији у Кањижи и самом кампу побољша.
Слободни новинар Џон Боснић, Американац српског порекла, био је "водич" групи миграната од Беогада до Кањиже.
Репортеру Танјуга је у Кањижи испричао да се са неколиционом миграната упознао на београдској Железничкој станици, те да им је омогућио и да преспавају у његовом стану.
Боснић, међутим, сматра да камп у Кањижи није најбоље организован јер не остоји систем, а самим тим нема реда, што доводи до тога да се мигранти често међусобно сукобљавају због места у аутобусу. Нема, каже, ни аутобуских карата.
"Ови људи сада хоће даље преко границе, ако може мирно, може, ако буде проблема са мађарском полицијом, тражиће да се врате и да нађу други пут до Европе", објаснио је Боснић који ко фриленсер помаже колегама из италијанског Скај Телезурнала 24, а које, како је објаснио, познаје још из Токија.
Сви они, појашњава, путују заједно са истом групом миграната.
За неке мигранте ни жичани зид није препрека
Жичани зид, који Мађарска гради на граници са Србијом, с намером да заустави пролаз миграната са Блиског истока, требало би, како је раније најављено, да буде готов до 31. августа, а да ли ће он оправдати своју сврху - показаће време.
Екипа Танјуга уверила се, наиме, данас да никаква жица, па макар била висока четири метра, не може да буде препрека онима који су били принуђени да напусте своје домове и спас пронађу далеко од ратних разарања.
У једном воћњаку, недалеко од Хоргоша, уз саму границу са Мађарском, група миграната одмара, а чим су угледали Танјугову екипу на солидном енглеском језику распитивали су се каква је ситуација на прелазима и може ли се без проблема преко границе.
Када су чули да мађарска полиција без проблема пропушта људе на своју територију, али да их одмах упућује у оближњи Прихватни центар, где ће морати да се региструју и да оставе отиске прстију, само су одмахнули главом.
Рекли су Танјугу да су из Сирије и да су на путу већ три седмице. Не желе, објашњавају, да уђу у Прихватни центар на мађарској страни зато што им је речено да ће тамо морати да остану дуже од седам дана, те да су у том центру услови живота веома лоши.
Пријатељи који су већ у том центру су их, објашњавају, о томе обавестили СМС порукама. Према тим информацијама у собама предвиђенм за двадесетак особа борави њих између 60 и 100, што останак чини неиздрживим. Једино је, кажу, добро то што их Мађари не лишавају личних ствари и мобилних телефона.
Овој групи, иначе, не смета то што би им Мађари узимали отиске прстију, али не желе, тврде, да у Прихватном центру "узалод траче време".
"Ми Сиријци смо јаки", рекао је један од њих репортеру Танјуга показујући мишицу, а онда је устао у и кренуо. За њим су према ничиној земљи кренули и остали.
Успут су нашли дрвену палету, коју су наслонили на жицу и, помажући један другоме, док је један чувао стражу и гледао лево и десно да не наиђе нека патрола, прескочили је и нестали у оближњој шуми. Крањи циљ им је Немачка.
И баш као на филму, у тренутку када је последњи Сиријац из групе прескочио жичану ограду, зачула се полицијска сирена...
За двојицу полицајаца који су дошли на лице места, било је касно. Група Сиријаца је имала срећу јер их је скривала шума.
