каже за „Дневник“ професор др Зоран Павловић, шеф кривичноправне катедре Правног факултета Универзитета Привредна академија у Новом Саду.
- Реч је о друштвеном феномену чији корени нису од јуче, већ се крију у дешавањима којима је наше друштво изложено дуги низ година, дакле не само од 90-их година прошлог века већ и пре тога. Проблем постоји, он је свеприсутан и није само наша специфичност. Нема дела друштвеног живота са којим се насиље не може повезати: историјски, економски, психолошки и сви други облици оптерећења који нас прате, сигурно да утичу на наша понашања. Ту су и поремећени породични односи, култура која константно толерише насиље и одсуство ефикасних механизама заштите - оцењује Павловић.
Говори се о превенцији као кључној за смањење оваквих несрећа. На кога би морала да се усмери: да ли је довољно окренути се према потенцијалним извршиоцима или се она односи на цело друштво?
- Превенција није само усмереност ка потенцијалним извршиоцима забрањених облика насилничких понашања, већ је неопходно да се проактивно ради и са могућим жртвама како би биле у стању да се саме одбране или да знају да имају коме да се обрате за помоћ. Ово није фраза, већ потреба да имамо институције у које ћемо имати поверења толико да можемо да им се обратимо чим посумњамо да смо угрожени од потенцијалног насилника. Реч је о институцијама које се неће “лоптати” са грађанима у погледу надлежности, већ ће се истински бавити њиховим проблемом. Ту подразумевамо не само владин већ и невладин сектор. Потребно је створити услове и систем у којима ће поменуте институције моћи да стварно користе своја овлашћења уз осигурање услова који су им потребни за то.
Други облик рада са жртвама јесте системско решавање ситуације пост фестум, односно када се већ деси агресија – жртве треба да имају право да наставе живот уз пуну друштвену подршку, не само док је траума актуелна, већ све док год постоји потреба за подршком друштва.
Када се насиље догоди отвара се прича о санкционисању потенцијалних починилаца кривичних дела и по правилу истиче да су оне у Србији и недовољне и благе, да их се починиоци не плаше. Да ли је то тачно или је у питању нешто друго?
- Кривичноправни механизми заштите наступају тек кад дође до проблема. Превентивни рад служби надлежних за послове социјалне заштите, полиције и прекршајно интервенисање не сме бити запостављено. Да ли су казне које су запрећене, односно оне које се изричу, преблаге? Генерално, наш казнени систем није благ већ напротив, стиче се утисак, када се погледају неке друге земље, чак је за нијансу и строжији. Изречене казне се крећу у оквиру предвиђеног минимума и максимума, али мере медицинског карактера за насиље у породици су нешто на чему тек треба да се ради, јер су очигледно запостављене. Друго питање јесте да ли је то довољно у смислу адекватног кажњавања за почињено зло!
Подршка враћању смртне казне расте после случајева најтежих злочина, попут недавног у Житишту. Треба ли вратити смртну казну у Србију?
- Слично питању еутаназије, и питање смртне казне је не само морално, већ и етичко и филозофско и правно. Међународноправни документи и општеприхваћена правна правила која су усвојена од стране цивилизованих народа сагласна су у томе да смртна казна није решење проблема. Наравно да нема речи којима би се могла описати осећања која се налазе у сваком од нас после трагедије у Житишту, Великој Иванчи, Лесковцу, Мартоношу, Суботици и свуда где се овакви злочини дешавају. Али, стандарди које желимо да достигнемо не подразумевају ни смртну казну, али ни последице које су све више свуда око нас! Очигледно је да решење проблема није у увођењу, односно враћању смртне казне, већ у превентивном деловању.
Има ли раскорака између Кривичног законика и казни које се изричу за одређена кривична дела?
- У стварности, казне јесу у складу са казненом политиком, одредбама Кривичног законика и ставовима судске праксе, али дуго одлагана реформа система казни у КЗ-у мора да се спроведе. Наиме, чини се да управо сада треба размислити о увођењу дуготрајнијих казни затвора, али и казне доживотног затвора, која и јесте једини прави супститут смртној казни у овом тренутку. За најтеже облике најтежих кривичних дела, као што су тешка убиства, кривична дела против полних слобода и слично у упоредном европском законодавству постоји чак и кривична одговорност лица која имају 13, а у неким земљама и 12 година, док је код нас та граница још увек задржана на 14 година старости као минимум старости за одговорност, па би реформом сигурно требало евентуално мењати и овај сегмент Кривичног законика.
Српској јавности је још увек велика непознаница кућни затвор и ношење електронских наногица, па отуда и збуњеност што је таквих случајева све више у Србији. Колико се увођењем ове врсте санкционисања сврставамо у ред уређених држава?
- Затвори у Србији су, као и у већини земаља бројчано са својом популацијом преоптерећени. Једно од решења за смањивањем затворске популације, нарочито када је реч о лакшим кривичним делима и краткотрајним казнама затвора јесте управо кућни затвор и електронски надзор осуђених, али и лица која се налазе, на пример, на условном отпусту. На тај начин се смањују трошкови, број осуђених у установама за извршење кривичних санкција, али се истовремено њима омогућава да се што раније укључе у све токове живота. Кућни затвор није замена за казну, већ само други облик извршења и издржавања. То је сигурно посебна тема за разговор, о којој ћемо моћи више да говоримо када прође довољно времена за доношење закључака о резултатима примене Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера РС из 2014. године до данас.
Љубинка Малешевић
Фото робот силеџије
Може ли се унапред наслутити или сачинити скица потенцијалног криминалца или то може бити и постати, свако од нас?
- Насилници нису увек нека садистичка зла и ванземаљска бића необичних, тешко схватљивих психичких карактеристика, који ирационално и изненада почине кривична дела или прекршаје. Када се погледају различити случајеви кривичних дела са елементима насиља у последњих пар година, могли бисмо да помислимо да су насилници свуда око нас или чак и у нама самима, и да насилници пре него што то покажу не морају бити до краја ни чудни, ни тешко схватљиви па ни ирационални или зли. На жалост, тешко је бити свестан механизма који доводи до насилништва. Тај окидач може увек да опали, изненада, без објашњивог разлога, али управо зато треба да будемо на опрезу у свакој ситуацији где имамо основа за забринутост и могућност да реагујемо благовремено.
Није довољно да будемо пасивни посматрачи, који имају само дискретни степен друштвене солидарности са онима који су изложени насиљу. Одбојност и неповерење у институције доприносе нашој пасивности типа „ја ништа не могу променити“ или „зовем их, а они не реагују“. Чињеница је да имамо довољно квалитетних људи у надлежним институцијама, који су способни да одговоре на изазове насиља и морамо их охрабрити да се укључе у овај процес не само да се насиље заустави, већ и да прекинемо тишину која претходи насиљу, али и остаје после њега.
Људи нису ни свесни размера насиља
Шта треба учинити да би људи постали свесни размера насиља?
- Први корак који треба да направимо јесте да људи постану свесни свеприсутног насиља и негативних последица, и ако их питате – да су спремни да говоре о томе. Али, спремност на следећи корак је да постоји сопствена иницијатива да се помогне жртви. Тек тада ће се смањити број појединачних случајева насиља и минимизирати све драстичније последице. Доста је само борбе за људска права окривљених у судским поступцима. Време је да се почнемо да бринемо и о жртвама и њиховом људском праву на спокојан, миран и достојанствен живот, пре него што до последица дође. Ствари иду ка бољем, али треба пуно више радити на превенцији.
