„Док је Јосип Броз лежао у љубљанском Клиничком центру“, пише Петан, „фебруара 1980. хтео је да разговара са свештеником! Црква је тај задатак поверила свештенику Франчеку Крижнику (рођен 17. јула 1944), тада је познатом и јавном противнику атеизма. Крижник се упутио на позив у Клинички центар, али му Титови чувари нису да уђе. Кад је Броз поновио жељу, опет су послали по свештеника, који је отишао у болницу и обавио дуги разговор с председником Југославије. Ускоро, у марту, Крижник је отишао је на студијско путовање у СР Немачку, где је 28. Марта погинуо у нејасним околностима, под камионом код Дизелдорфа. Очигледно је да је неугодну причу о том састанку структура војне полиције КОС-а желела трајно да заташа", закључује Петан.
Међутим, случај спомиње у јесен 1980. у Београду језуит Антон Жупанчић, који је тада радио у југословенском главном граду. А самог Петана упозорило је на све нешто друго.
"Месец-два након изласка моје прве књиге о Титу „Весели диктатор“, лета 1994. године, нашао сам у свом поштанском ормарићу анонимну поруку под насловом Допуна књизи „Весели диктатор“. Односила се на догађај са свштеником у Клиничком центру... Нисам до данас нашао ниједног провереног доказа, али сам се домогао информације да је Франчек Крижник отпутовао у иностранство јер су га у Словенији прогонили, а крај Дизелдорфа се аутом на равном путу забио директно у камион."
Па, иако Петан искрено признаје да чврстих доказа нема, низ детаља из биографије Броза у сугласности је с његовим открићем и подоста придоносе мишљењу да је Тито био својеврсни мистик, па и склон хришћанском веровању.
Сахрана Кидрича, кремација Кардеља?
Да је Тито био притајени верник и хришћански мистик, присећају се и накнадно неки сведоци. Један од њих био је и Ђилас. Враћајући се с сахране Кидричу, Плавим возом у Београд, Ђилас је с подсмехом дотакнуо тему загробног живота.
Тито га оштро прекине: "Не говорите о томе! Ко зна што је то!" А кад су спалили Кардељево тело, Тито је коментарисао да су га требали покопати на стари хришћански начин.
Најдиректнији Тито је био у Загребу 1945, кад је позвао католичке бискупе на разговор, не би ли од њих измамио дистанцирање од Степинца. На својствено лукав начин дао им је на знање да је и он "католик и Хрват". А то је поновио наводно два дана после на тајном састанку са самим Степинцем. Из своје ране младости Тито је радо причао како га је као министранта ошамарио жупник јер му није спретно и брзо у сакристији помогао да обуче мисну хаљу. "Тако сам постао атеист", објашњавао је.
Гроб без звезде
Највећа загонетка у том погледу јест то што на његовом гробу у Кући цвећа нема петокраке, првог симбола комунистичке идеологије који су југокомунисти ставили у средину државне заставе и под којим су страдали многи партизани, а после рата чланови партије с њом бивали сахрањивани.
Једно је сигурно: без Титове наредбе његов гроб не би био без тога међународнога комунистичког знака. А крст, наравно, ипак није могао да тражи. У сваком случају, Петаново откриће завређује пажњу.
Ко је Жарко Петан?
Биографија Жарка Петана, једног од најпознатијих словенских писаца и истраживача Титове биографије, такође је занимљива. Као трогодишње дете допутовао је из Љубљане у Загреб са старијим братом, мајком и врло сналажљивим оцем.
Загреб је био између два рата мека за многе пословне Словенце и Петанов отац ускоро постаје успешан загребачки трговац, а уочи рата закупио је и хотел Дубровник, тада "Милинов". Тако је Жарко Петан почео школовање у Загребу.
Због ратног вихора, 1944. отац се с њим вратио у Словенију, а мајка са старијим братом у Трст. По очевој жељи, да стекне што боље образовање, био је неко време ђак католичке гимназије у конвикту "Школска браћа" у Дежелићевој улици, под Степинчевим патронатом, те је с питомцима обавезно одлазио на Степинчеве мисе у катедралу. После 1945. комунисти конфискују сву очеву имовину у Хрватској и Словенији и он умире у љубљанском собичку, оцрњен као "капиталиста".
Брат је остао у Италији, радио је као преводилац на радију Слободна Еуропа. У жељи да се некако докопају брата, удбаши затварају Жарка на одслужењу војног рока у Београду, лажно га оптуживши за противдржавно деловање. Годину и по уцјењују га да позове брата кући. Осуђен је на седам година затвора! С робије, већим делом проведене у самици, извукао га је Стане Кавчич, 1971. познат као "словенски Мико Трипало".
Уз бројне књиге, сценарије, мемоаре (Петан је међу првима објавио и афоризме словеначких позоришних редатеља), објавио је књигу "Прошлост", штампану у Загребу, у којој описује младост у Хрватској, те две фарсичне књиге о "оперетном диктатору Јосипу Брозу", препуне детаља, које имају и документарну вредност.
Вечерњи лист, Дневник
