Данас је добитник престижне награде Матице српске „Михајло Пупин” за мастер рад који је у међувремену преточио у докторску дисертацију, а коју се нада да ће ове године успети да одбрани. Ради се о стратегији узимања структура из природе зарад прављења једињења која евентуално могу бити лек за хормон зависне туморе. То значи да би природне структуре, које ћелије тумора користе за раст и умножавање, могле бити кориговане тако да, када уђу у ћелије тумора изазову одумирање уместо раста.
Како за „Дневник” каже млади научник, у основној и средњој школи имао је изузетне наставнике и педагоге, а када је ушао у процес такмичења из хемије, упознао је проф. Душана Сладића, председника републичке комисије за такмичење из хемије за ученике средњих школа на којима је и сам учествовао и проф. Ника Радуловића који је сад декан Природно – математичког факултета у Нишу. Њих двојица су људи који предводе тим Србије на међународној хемијској олимпијади, и у току припрема за такмичење, када је Видак ишао 2012. године, били су му подршка и смерница да се определи баш за органску хемију. Тако уписује ПМФ у Новом Саду.
– Када сам одбранио дипломски рад, пришао сам менторки проф. Марији Сакач, која је шеф Катедре за органску хемију на нашем департману, како би осмислили идеју за мој мастер рад, коју сам касније проширио и на докторску дисертацију, а тема се тицала модификације структуре природних стероидних хормона, како бисмо добили агенсе који делују на хормон зависне канцере – рекао је Раичевић. – Један део мог истраживања односи се на то да сагледамо какве све структуре постоје у природи, а у мом научном раду конкретно, у питању су женски полни хормони, и заправо су они инспирација за производњу једињења са биолошки корисним дејством. Међутим, у природи постоји јако велики број неистражених структура, тако да је други смер мојих истраживања проналажење нових природних производа. Природа је једна велика лабораторија и могуће је да има боља решења него што човек може да има када осмишљава молекуле „од нуле”. Често, у историји медицине и хемије, био је случај да се управо у природи нађе једињење са позитивним дејством, које се са малим или пак никаквим модификацијама може развити у лек. Око 30 одсто клинички одобрених лекова потекло је из природе.
Оно што је битно истаћи, каже, јесте чињеница да развој лекова подразумева нове генерације које су ефикасније и безбедније за коришћење, уз минималне нуспојаве.
– Зато је наша стратегија била узети једињење из природе које је првобитно било подстицај за ћелије канцера, да би након модификације та иста једињења постала алат за одумирање – прича наш саговорник. – Тај ефекат је попут светог грала медицинске хемије, развијати лек који ће имати дејство само на туморске ћелије, али не и на здраве. Када у нашим лабораторијама направимо таква једињења, прослеђујемо их даље колегама на Институт за онкологију Војводине и Институт за онкологију и радиологију Србије, који на култивисаним ћелијама у стаклу испитају да ли постоји ефекат које желимо или не. У нашем случају, у истраживањима за докторску дисертацију, добили смо неколико једињења која имају такво дејство, односно при врло ниском концентрацијама спречавају раст и развој, изазивајући одумирање канцерогених ћелија, док са друге стране немају никакве негативне последице по здраве ћелије. Наше истраживање је конкретно спроведено на ћелијама тумора дојке.
За различите облике рака, потребни су различити третмани, а када је рак дојке у питању, Раичић каже да он има релативно велику инциденцу. Са друге стране, рак простате код мушкараца се може сматрати пандамом тумору дојке, и оно што је могуће јесте применити идентичну стратегију.
– Један део облика канцера простате зависи од андрогених хормона, те треба модификовати мушке полне хормоне на сличан начин и видети да ли је наша идеја која је конципирана и демонстрирана на туморима дојке заправо применљива на туморе простате – објашњава млади истраживач. – Имамо неке прелиминарне резултате, те иако нисмо завршили са тим делом истраживања, може се рећи да је ову нашу стратегију могуће применити и на друге хормон зависне туморе којих има још.
Његово истраживање траје од 2016. године, а мастер рад, осим што је одликован престижном наградом „Михајло Пупин“, публикован је у међународном часопису „Примењена органометална хемија” и јавно је доступан.
Видак Раичевић је иначе претходних година био члан комисије за такмичења из хемије за ученике основних и средњих школа, а учествовао је у припреми тимова ученика који се такмиче на међунардоној хемијској олимпијади, те са поносом истиче чињеницу да наши ученици, наспрам величине наше државе, остварују завидне резултате и често буду много боље пласирани од ученика из држава са много развијенијим образовним системима. Предавао је хемију одељењу ученика са посебним способностима за биологију и хемију, што је било тврди, право задовољство. Нарочито је похвално што су им матурски радови били упоредиви са дипломским.
И. Бакмаз
Фото: В. Фифа
ОКВИР:
За останак младих талената
По речима Видака Раичевића, он је остао у Србији како би своја знања преносио будућим генерацијама и радио на стварању наших будућих стручњака. Зато истиче да осим подршке на такмичењима треба размишљати и о њиховој перспективи, те наћи начин како их задржати овде, а не поклонити их иностраним системима. Он је мишљења да би било корисно када би се нека фармацеутска фирма заинтересовала да оснује развојни институт који би запослио одређени број хемичара. У таквом једном институту настао је свима добро познати „Хемомицин”, те он не види разлог зашто то не бисмо могли и у Србији. Зато Видак поручује да „треба дати шансу талентованим студентима који желе да остану на факултету, јер су они ти који ће моћи своја знања сутра да преносе будућим поколењима, инспиришу их и покажу им да је могуће бавити се науком Србијом”.
