Док чека да је позову да истражује налазишта, у селу Цулине код Малог Зворника сади бели лук. Захваљујући „резервном занимању“, ове сезоне би требало да са њиве убере просечну годишњу плату археолога. А осим овог поврћа, засадила је и лешнике. Од њих ове године не очекује нарочит принос, али каже да је зато важно да се човек не ослони на само једну професију, као ни на само једну биљну културу.
Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, али ради на пројектима, по неколико месеци годишње.
- Када сам 2008. године дипломирала, нисам имала пуно шанси да се запослим. Због забране запошљавања у државном сектору је било тешко чак и да одрадим приправнички стаж. Онда сам 2015. одлучила да себи направим неки посао и засадила сам малу плантажу лешника. Настрадао је од пламењаче и ово му је јако лоша година, тако да је ту сада лук, као нека резерва - прича Верица док на чардаку припрема главице које ће уплести у венац за продају.
Каже да од археологије није одустала, али да је на време схватила да од ње неће зарадити пензију. Као и већина колега, ради само када је позову из музеја и завода за заштиту споменика културе, по неколико месеци годишње, најчешће лети, а то оставља простор за слободно време, па је одлучила да попуни рупу у буџету.
- Посао археолога се не ради брзо, морате пажљиво да ископавате и да пазите на све што нађете, да се нешто не оштети, мора полако да се ради. То је посао који захтева стрпљење. Плата је у просеку око 500 евра, у зависности од музеја, али у локалним малим музејима не издвајају више од минималца за археолога, док је дневница око 5.000 динара када се ради на већим пројектима - прича Верица Танасић.
Идеју да сади баш бели лук добила је када се разболела. Захваљујући њему, успела је да поправи имунитет, али и да се реши алергија и досадног кашља.
- Да бих поправила имунитет, почела сам да тражим и да купујем бели лук, али сам брзо схватила да ми то увозно поврће уопште не одговара. Мама је имала одређену количину, али је то било недовољно. Зато сам одлучила да од ње узмем семе и започнем своју производњу. Онда сам од та два килограма прве године добила 20 килограма лука и одлучила сам да све то поново засадим и да произведем своје семе. Тај домаћи бели лук, који се у малим количинама у нашој породици садио 50 година, ми никада није сметао, као индустријски. Благ је и има фантастичну арому и не осећа се – каже Верица.
Сматра да је сваки домаћи лук квалитетнији од увозног и да онај који код нас успева укуснији и здравији.
Осим што је желела да сама произведе поврће које јој помаже да ојача имунитет, идеја која је подстакла је била и да не пусти да зарасте имање које јој је деда оставио, а и да се бави физичком активношћу.
- То ми је био један од задатака, да не дозволим да зарасте њива коју је мој деда купио и нама оставља. С друге стране, не морам ја да идем у теретану и на аеробик, ја добру линију могу да постигнем и на њиви копајући. Иди трчи по њиви, сагињи се, усправљај се, на свом си имању, нико те не тера и можеш сам да диктираш темпо којим ћеш да радиш. То су све предности овог посла, није то нека зарада, да ћу се ја сад обогатити, не могу милионе зарадити на томе, али ми даје осећај сигурности и задовољства – прича Верица Танасић.
Каже да је од 20 килограма семена прошле године добила око 200 килограма лука, од којих је половину распродала, а половину засадила ове сезоне.
- Ове године сам скоро тону добила, што је добар род. Килограм семена треба да да нових 10 килограма лука. Засадила сам га на око 15 ари. Заједничко за археологију и пољопривреду је само земља и копање. Све остало сам морала да научим. Пуно сам читала, али сам много слушала и савете старијих и искуснијих, нарочито ми пуно помажу мама, рођаке и комшинице. Имали смо и експерименте, зашто се нешто деси, а истражујем и даље. Кажу да не треба садити средину из лука, већ само около ченове. Ја сам их засадила и главице су испале добре. Разбијамо све табуе о белом луку - каже уз осмех Верица.
Додаје да је производња захтевна, јер све мора да се ради ручно, сваки чен да се стави у земљу и да се дубоко и добро затрпа, а то не може ниједна машина. Осим тога, мора и да се окопава бар једном или два пута, али најдосаднија је трава, која мора да се чупа више пута.
- Ове године буквално нисам, што би се рекло "излазила" из лука, јер је због кише било много траве. У том смислу је захтевна производња. Нисам имала велика улагања за почетак производње, јер сам имала домаће семе. Улагање је да се среди њива, да се пооре, да се након тога исфрезира и за садњу и брање су потребни радници. Дневница је око 4.000 динара, али ја имам среће што овде на селу, стрине, ујне, тетке помажу и онда је то лакше. Посао је да се направе те гредице у које ће се садити и да се то пободе. Имала сам шест жена, али смо сигурно три дана садиле ту количину. Доста времена одузима и да се лук скине са главице и да се ченови припреме за садњу - објашњава Верица.
Каже да је најбољи период за садњу у фебруару или марту. Додаје да нема сертификовану органску производњу, али да тежи да лук буде што природнији.
До сада је углавном већи део продала пријатељима и познаницима и по препоруци, а планира да проба и на пијаци. Ако успе да прода све ове године, следеће године планира да засади много више.
- Имам лешник, имам лук, па ћу период када нисам на пројектима попуњавати тиме. Продам пет килограма лука, па се допуни буџет. Осећа се човек сигурније када има производ који може да уновчи, да не зависим само од пројеката, јер их просто нема толико да буде довољно за целу годину, па сам себи смислила да радим још нешто у животу - поручује Верица Танасић.
Kурир
