Овде су људи дарежљиви и приметио сам да је образовање одлично. И заиста уживам слушајући ваш језик, волим тај звук, мада ништа не разумем, али осећам – рекао нам је благо насмејан глумац Џон Севиџ, толико природан и опуштен као да је он наш домаћин у овој земљи, на Нови Сад филм фестивалу, чији је почасни гост и лауреат признања за допринос светској кинематографији.
Његова љубав ка филму не јењава, иако је у филмској индустрији оставио дубок траг кроз улоге у култним филмовима попут „Лов на јелене”, „Коса”, „Кум 3” и „Салвадор”. А не јењава ни његова љубав према овим просторима јер је долазио као гост позоришне представе „Коса“, затим снимао филм „Бићемо прваци света“, те „Повратак“, а данас је ту и као председник жирија такмичарске селекције „Бест пич” Нови сад филм фестивала, те тако полако постаје и део српског културног живота.
Рекли сте једном да сви путеви воде у Србију..
– Ја сам веома срећан јер се понекад осећам као једини човек који зна како је овде лепо. И не желим никоме да одам ту тајну, јер чувам све ово за себе (осмех). Уживам у Србији, заиста, и надам се да ће све више људи долазити овде, јер ви сте на својеврсној раскрсници.
Да ли је бити на географској и геополитичкој раскрници добра или лоша ствар за нас?
– То зависи од вас. Ви ћете одлучивати. Знам сигурно да ће жене у вашем друштву у будућности више учествовати у развоју заједница. Како код вас, тако и широм света, јер оне су те које желе да ствари расту и развијају се. Волим да учествујем у том процесу развоја, промена.
Били сте део филмова који су снажно утицали на промене у друштву, попут „Косе“ или „Малкома Икс”. Дуго сте боравили и у Јужној Африци, борили се против апартхејда и сарађива са Нелсоном Манделом, а скоро сте били у Русији, Казахстану, често сте на Балкану... Шта Вас вуче ка тим прсторима, који су у константним променама?
– Последњих 20, 30 година гледам вести, читам и идем тамо где људи иначе не иду. Идем тамо где осећам промену. Ту осећам оптимизам и срећу и желим да ту срећу поделим са светом, али и са својом породицом и пријатељима. То су отворене земље које имају будућност.
Осећате ли да се Америка затвара а такве земље отварају?
– Вау, то је тако моћно што сте рекли, и тако истинито. Та промена се неће зауставити, а свака промена има две стране, уништење и креативност, рађање. Најгора борба води до могуће љубави. На личном нивоу видео сам насилне сукобе и био сам део њих, али су из тога изашла дивна пријатељства.
Мислите да из сукоба може изаћи љубав?
– Надам се да је то део еволуције. Морамо осетити те ствари, освестити се. Рецимо, Сједињене Државе су у процесу расцепљивања и ми смо већ били у тој ситуацији. Доста је крви проливено у Америци у грађанском рату. Свака земља која то данас пролази треба да зна колико је то страшно, с толико жртава, а можда је још и горе било у Руској револуцији. Али осећам да је та трагедија из које смо изашли донела приче и креативност, па на крају крајева и филмове који су одушевили свет. И сад ту креативност осећам овде. Волео бих да се мало више посветим продукцији овде, као што сам у Москви и у Казахстану. Не мора да буде само продукција, снимао сам и неколико филмова у Москви и Чешкој и, као што сам рекао, волим генерално да боравим у таквим земљама које се стално мењају и у којима још увек има здраве хране. И код вас има доста здраве хране.
Шта Вам се од те здраве хране свидело у Србији?
– Храна је одлична, али у овом региону и вино је одлично. Ја не пијем, али мирис је савршен. Та земља је жива, мирише, у њој расту, ничу ствари. Не убијајте је, оставите је да живи, немојте је тровати. Деца данас једу месо и поврће пуно хемикалија, а то није добро за њих а није ни за планету. Неки људи верују да не постоје климатске промене, да нема загађења, да велике корпорације не управљају нашим животима, али то слепило је, по мени, сулудо. Морамо освестити те ствари и постати део заједнице, делити ствари, градити. Невероватно је колико тај мали простор око наше куће или на тераси може да промени наше животе ако засадимо поврће које је здраво и нема хемије у себи.
Мислите да још има наде, да нисмо потпуно затвровали нашу земљу и мозгове?
- Не знам, могуће је да има наде, али морамо да мењамо ствари. То вам је као у везама, постанете зависни једно од другог а кад се деси промена онда не умете да функционишете без те особе. Ми сви зависимо једни од других и биће тешке те промене. Можда ће наша деца пробати да живе другачије и удруженим снагама успети да промене ствари. Данас новац и куповна моћ управљају нашим животима. И шта се деси кад останете без новца? Стрес! Али има људи који функционишу ван тих оквира и све сами гаје и стварају. Такве заједнице, таква породица која расте и развија се заједно и сама гаји и кува своју храну, уједно је и освешћена о томе како ствари функционишу. То смо изгубили а томе се треба вратити. Превише је корпорација.
Како сте Ви остали тако освешћени и упућени у дешавања у свету и нисте изгубили себе иако сте у једном тренутку били веома славни и окружени људима који су Вам повлађивали?
– Волим да причам с људима о разним стварима, да останем у току. А и не мислим да сам нешто био славан.
Па глумили сте у веома славним филмовима?
-Да, али неко други је направио те филмове, рецимо Милош Форман је направио „Косу”, Мајкл Чимино „Ловца на јелене”, Оливер Стоун „Салвадора”...
Открили сте да Вам је Меметова представа „Амерички бизон” донела све те познате филмске улоге, али се касније никада нисте вратили позоришту?
– Нисам, барем не на тај начин. Учествовао сам у многим представама, али кроз продукцију. Рецимо, у Јужној Африци сам доста радио на томе, јер сам тамо дуго боравио.
Опет се враћамо на Ваш активизам и ангажоване филмове. Да ли је нешто у Вашем детињству одредило да ћете бити глумац и активиста?
– Био сам радознало дете које је волело да чита, гледао сам вести, пратио ствари. Пре него што сам радио с Милошем Форманом, гледао сам све његове филмове. Потом, моја мама је била оперска певачица, а њена мама је свирала клавир. Ишли смо у цркву у којој сам певао у хору. Нисам разумео латински, али је добро звучало. Људи који су радили у том хору су ме узели под своје и учили су ме певању. Интересантно је колико је оперских певача и рокера тако започело своју каријеру. Ја сам уживао о томе. И музика ме је често извлачила из неприлика. Рецимо, кад не урадим домаћи, наставник ми каже: „Хајде, отпевај химну”. И увек би ме уверавао да имам добар глас. И сви људи које сам сретао су ме убеђивали да развијам тај таленат и то ме је и одвело на Бродвеј, у позориште, касније на телевизију и после у филмску индустрију. Иначе, увек у сценаријима тражим музику, јер ми она говори много више од речи. Мене заправо плаши учење речи. Ако осетим ту музику, онда се потрудим да и речи звуче добро.
И где сте тако осетили музику?
– Пре свега у представама на Бродвеју, али и у неким филмовима које сам добио потпуно случајно. Просто сам добијао улоге које су имале музику у себи. Попут „Косе”, али и „Ловца на јелене”, јер ту је музика оживела сценарио, цело човечанство је том тону (певуши музику). Неке од мојих улога су ОК јер сам усклађен с музиком и не осети се толико да радим, да глумим. Ту музику препознајем и у филмовима на Нови Сад филм фестивалу. Има је на овим просторима, јер после ратова и промена увек настаје уметност.
Снежана Милановић
