"Копање тих старих рана доводи до још дубљих, које се даље инфицирају и праве већи проблем. Писање о траумама, које имају нечег личног у себи, јесте велики изазов", рекао је Грабовац у интервјуу недељнику НИН.
Грабовац је додао да је увек веровао да "књижевност мора да залази дубоко у дубину таме и мрака, у сфере унутрашњих превирања и борби", јер ако то књижевност не ради "чему је њена поента?"
Напоменувши да се злочин описан у "Послије забаве" стварно догодио, Грабовац је додао да му је била невероватна чињеница да се "такве ствари уопште могу десити - да неко хладно без трунке савести, на најбрутајнији могући начин убија напуштену децу".
Грабовац је рекао да није могао да помири у себи спознају да су та деца "препуштена забораву, чак и у сопственој смрти", а да злочин није био интересантан ниједној од зараћених страна, јер деца нису припадала никоме и била су жртва трговине органима.
Према његовим речима, ране из прошлости нас уче да "идемо у потпуно супротном цивилизацијском смеру - идемо у суноврат", а решење велике већине проблема је "да почнемо да мислимо и на друго људско биће".
Грабовац је подсетио да је "после Другог светског рата било незамисливо да ће поново доћи време да људи праве логоре и убијају друге".
"Несхватљиво је да људско биће може на најсвирепији начин да мучи и убије друго људско биће. Нажалост, ми смо томе сведочили у рату на простору бивше Југославије, где постоје невероватни број свирепих злочина. То је питање без одговора", навео је писац.
Грабовац је, између осталог, оценио и да живимо убрзано, у свету у коме свака вест траје пет минута, свако може бити књижевни критичар или било што друго, и "добили смо слободу говора која не значи апсолутно ништа".
"Зато мене више занима питање шта можемо да променимо. Можемо ли да мислимо на неког другог, а не само за себе...Надам се да можемо. Желим да верујем да у људима има доброте", навео је Грабовац.
Навевши да се у свакодневном послу среће са људима од којих "већина има бахат однос јер су некултурни", Грабовац је оценио да "то потиче из тога што начелно култура не постоји - не постоји култура читања, гледања филмова, слушања музике".
"Нема више образовања које ће нас научити бонтону. Овде начелно нема више места за културу. Култура је, колико год мислили да је небитна, једна од кључних ствари, јер човек није на земљи да би задовољио основне потребе", оценио је Грабовац.
