Пред испуњеном двораном, Натан Албахари је рекао да је његов отац дуго био тешко болестан, али да нико није очекивао "да је крај иза ћошка, па ни он сам".
Према његовим речима, Давид Албахари је тог дана планирао сусрет са пријатељима и породични ручак, а свакодневно је радио на новом роману, пратио је последња дешавања у фудбалу и слушао музику.
"Ништа није могло да нас спреми за недељу и брзину његовог одласка. Били смо у шоку, у невероватном болу. Створила се незамислива празнина", рекао је Натан Албахари.
Присетивши се колико се дивио посвећености оца писању, породици и животу, Натан је навео да Давида, ни када је пролазио кроз велике муке, то није спречило да ради оно што воли.
Ћерка Беки Албахари је рекла да није ни слутила колико је обимно дело њеног оца значајно за књижевни свет.
Према њеним речима, Албахари је свој мир проналазио у музици и филозофским разговорима, а изражавао се кроз писану реч.
Истакавши да је био јак и храбар док је ишао кроз тешка времена, Беки Албахари је додала да ће се увек дивити његовој животној упорности, као и да ће њен отац "живети кроз своје реч и наше сећање на њега".
Беки Албахари је изговорила и своју дирљиву песму посвећену оцу, прожету српским и енглеским речима, "Мој тата/My Dad".
Хор Хоркестар отпевао је "Давидов печат", са којом су често наступали са Албахаријем на разним приредбама.
Критичар Драган Бабић казао је да је критика у случају Албахарија била жива, садржајна и често и врло позитивна, да би "у једном тренутку престала, када се вратио из Канаде".
"Последњих десетак година, нажалост, критика у најширем смислу није на адекватан начин испоштовала ауторску персону, која је била присутна међу нама. Не знам зашто је то било тако", рекао је Бабић.
Према његовим речима, разлог за такав однос може бити изостанак из земље или мишљење да је потрошио свој списатељски материјал, "што није тачно".
Бабић је приметио да Албахари није доживео своја сабрана дела, која би требало објавити, и додао да очекује историјску ревалоризацију Албахаријевог дела у критици и књижевној пракси.
О значају његовог дела је говорио и преводилац Бојан Савић Остојић, а музичар Марко Шелић Марчело се присетио да је Албахарија упознао када је већ болест била узела маха, и да је приметио дубок несклад између универзума који је обитавао у пишчевом крхком телу.
Шелић је оценио да је Албахари "имао ведрину дечака и једну од несумњивих доброта које се носе на лицу", као и да је био "колосални архитекта речи" и "потпуни рокенрол".
У немогућности да присуствује, Светислав Бараса је послао причу која је, како је наведено, прочитана само на комеморацији и имаће је у писаном облику само његова породица.
"Давид би волео смех данас. Био је дечак. Ко год је видео Давидове очи пре 70 година и пре неколико дана, знају о чему говорим", рекао је дугогодишњи издавач Албахаријевих књига Предраг Марковић.
Према његовим речима, Албахари је био светски писац, предводник читаве генерације, а српска проза постоји пре и после њега.
Списатељица Мирјана Огњановић присетила се детињства са Албахаријем, који је био њен "заштитник, најбољи друг и у многим стварима истомишљеник", а ту су "вештину оданости и привржености, попут неког тајног обреда, упражњавали годинама кроз разне фазе живота".
Према њеним речима, апсолутни слух је био тајна музикалности Албахаријевих реченица.
Рођен у Пећи, Албахари је прву збирку прича "Породично време" објавио 1973, а први роман "Судија Димитријевић" 1978. године.
Био је аутор многобројних књига прича, романа и есеја, међу којима су "Опис смрти" (1982), "Пелерина" (1993),
"Мамац" (1996) и "Пијавице" (2006).
