Овај филм приказује Праг из једног необичног, футуристичког угла, а још више пажњу привлаче футуристички, нимало светло приказани међуљудски односи. Клара Власакова је са великим интересовањем исчекивала коментаре и питања гледалаца, па и овај интервју за „Дневник”, објаснивши да је врло интересује како други доживљавају причу, што она највише схвата кроз постављена питања. Истина је, узвратио сам јој, да је питања много бар делимично зато што наратив филма „Свакодневни пропусти” помало подсећа на дела великих мајстора научне-фантастике, Станислава Лема и Јевгенија Замјатина, отварајући поље асоцијација, а не дајући објашњења за детерминишуће појаве у сред радње, које углавном остају тајна. Тако се и над Клариним Прагом, њеним становницима кроз фокус три различите породице и генерације жена, надвила необјашњива олуја која прети да уништи све до тада постојеће ствари и односе.
Могу да претпоставим да је за вас приказивање на фестивалима нека врста ријалити чек-а, провера онога што сте замислили у односу на то како ваш филм доживљавају гледаоци?
- Сад је већ скоро година откако се „Свакодневни пропусти” приказују на фестивалима. Имали смо до сада заиста бројне и веома разноврсне реакције. Стварно могу да кажем да ми се допадају све врсте интерпретација. Као писцу ми је јако важно да не намећем само једно могуће тумачење. Људи треба да имају своју слободу у томе. Поседовати своју верзију приче је веома важно у уметности, уопште.
Ваш филм дефинитивно и није од оних око којег би сви могли да се сложе шта он тачно значи (смех)!
- И то је истина (смех)! Баш малопре су ме у једном другом интервјуу питали која је природа експлозија у филму. Да ли су оне неки природни феномен или не. Мислим да је то добро питање.
Да ли сте „Свакодневне пропусте” писали као оригинални сценарио, или је то можда била нека друга књижевна форма, коју сте прилагодили за снимање филма, пошто сам, припремајући се за интервју, видео да већ имате тај мотив необјашњивих појава „из свемира” које вам заправо више служе да развијете контекст, него саму причу?
- Био је то сценарио отпочетка. Заправо, сценарио „Свакодневни пропусти” је део моје мастер тезе са академије у Прагу. Заједно са продуцентом Мареком Новаком трагали смо за редитељем и после неког времена сложили смо се да то буде Кристина Грошан, која је румунско-мађарског порекла. Она је такође радила на развоју приче, имала је мноштво интересантних идеја и постала је важан део мог сценарија, такође.
Оно што је видно у вашем сценарију, односно филму виђеном на Палићу, јесте много више атмосфере, приказ стања и осећања, него дијалога који то описују и представљајку на вербалан начин. Има ли то нека везе са вашим личним приступом писању или стилом који развијате?
- Ја пишем и књиге. Објавила сам две до сада. Међутим, не бих могла да кажем да је то мој особени стил или приступ писању. Лагала бих кад бих рекла да је то свесна одлука. Пре бих рекла да нисам о томе размишљала. Једноставно, када имам ликове у својој глави, уопште се не трудим да их објасним. Много интересантније ми је да откривам значења иза реченица и дијалога. Верујем да сте чули добар дијалог тек онда кад је он о нечему другом него што то говоре речи у њему. Не кажем да увек успевам у томе, постављању свих тих слојева, јер је то суперзахтеван задатак, али може се рећи да не остављам своје ликове да буду отворени и искрени једни према другима. Не пример, Хана, старија госпођа у филму, она је удовица и очигледно има проблема да превазиђе смрт свог супруга, али она наставља да говори свима да је океј и тако да се понаша. Лаже свима да јој не треба нико и ништа. А како се радња филма развија, видимо да доживљава слом и да има потешкоћа у проради својих осећања.
Мислите да је лагала, или није била свесна шта се тачно са њом дешава, као уосталом и остали ликови, цео град који захвата ужасна (не)природна промена?
- У праву сте. Она није ни свесна да је то лаж. Потупно извештачено чини оно за што сматра да је исправно, иако је то води дубље у бол.
Што се тиче те велике завесе зване небо, која се у вашем филму стално мења, шта она за вас значи у погледу људских односа који су испод ње и зашто су деца у првом плану? Како нађете тај дечји глас у себи, а да он не буде лажан, када би га чуло дете, ако ме разумете?
- Да! То је јако тешко питање. Дечак Давид, кад сам писала, настао је по узору на могу нећака. Неке реченице су буквално његове и зато сам му се и захвалила у уводном делу сценарија (што се не види у филму - прим. нов.). На пример, дијалог који Давид води са мајком Силвом, о смрти. То је нешто што деца често раде, а ја сам га чула од мог нећака. Занимало ме ја како за њих смрт може да буде не нешто апстрактно, него врло конкретно - губитак родитеља и доживљај да ће остати сами да се брину о себи. А што се тиче Тереза, која у филму има 13, њу је било веома лако написати, на неки начин. Осећај неприпадности и алијенације ми је био веома близак док сам одрастала. Занимљиво да Нора Климешова, која игра Терезу, није хтела да глуми, а изабрана је на кастингу између 700 других девојчица. На крају, пристала је да игра, али само Терезу, за коју се веома везала у процесу.
Игор Бурић
