Да је филм живот из којег су избачени сви досадни делови, како га је дефинисао и њиме се тако и бавио; треба ли рећи успешно, Хичкок, и данас сматра бар две трећине бисокопских гледалаца. Од преостале трећине половина, претпостављамо, и није тако искључива, док је остатак, процењујемо увелико презасићен „занимљивостима”. Јер, оне су постале тако досадне, потрошене, излизане и очекиване, а и хиперпродуковане су. Срећом има сасвим довољно и оних који се у својим филмовима баве баш оним досадним деловима, знајући како да их учине животним и занимљивим. А ако се у обзир узме да су и појмови занимљивог и досадног у великој мери у самом оку посматрача илити уобличени су спрам укуса, сензибилитета, образовања, интелектуалног и емотивног капацитета гладаоца, отиснувши се у филмску галаксију, свако мора да тражи шта му је мило, било да је стваралац тих измишљених светова или само њихов уживалац. Другим речима, на крају иде се свом стаду, мада, понекада није лоше бацити поглед и преко ограде.
Тамо, рецимо, може да се запази, вредна пажње способност Марка Ђорђевића да још у свом дебитантском дугометражном остварењу „Мој јутарњи смех” (Гран при „Александар Саша Петровић” на Фестивалу ауторског филма 2019. године) од нечег готово баналног и досадног начини нешто посебно, занимљиво и вредно, крећући се путем којим се ређе иде. Мада је добацио само до култног статуса, што значи не и до најшире публике, то је филм који се гледаоцима, без задршке, а с разлогом, увукао под кожу да ту дуго остане и прија до следећег Ђорђевићевог кинематографског малог/великог подухвата. И он је стигао: „За данас толико” ових је дана у бисокопима пошто је премијеру имао на овогодишњем Фесту где осваја Награду главног жирија за „Најбољу глумицу” која је припала Ивани Вуковић, и Награду „Милутин Чолић” за најбољи српски филм.
Опет је то драма /комедија или обрнуто, и то не у оном класичном жанровски прецизно оцртаном и очекиваним садржајем испуњеном смислу и интензитету. Све почиње када се у породици Шаренац праве омиљени им колачи – чупавци. Ту су Моца (Филип Ђурић) његова мала ћерка Марта (Миона Пејковић), а ускоро кући стиже и Моцина сестра Вишња (Ивана Вуковић). Доћи ће ту код њих, у Крагујевац, и најстарији брат Васа (Никола Ракочевић) па ће се у следу сцена из њиховог сасвим обичног породичног живота и низа ситних, каткад и неочекиваних догодовштина, наћи и још неки помоћни а важни, исто тако драги ликови, које радују мале ствари...„Толико за данас” карактерише одсуство чврсте приче и било какве драмске прогресије, чија се кулминација заправо одиграла негде у прошлости и сада је прекривена снагом самог живота. Саздан је тако да оставља утисак нешто амбициозније прављеног кућног филма ( home movie/ video) или породичног документарца чијој је стилској матрици прилагођена игра глумаца, чини се слободних да надограђују написано у сценарију што је и највећа вредност филма. Ово друго Ђорђевићево остварење, колико различито од првог по недовољној фокусираности, толико њему налик пo атмосфери, расположењу и емотивној наелектрсаности, оставља утисак не у целини и не до краја успелог рециклирања формуле освежавајуће опчињавајућег првенца.
Све у свему, као и у претходном филму, продукциона скромна датост била је пре инспирација него ограничење естетике и „Толико за данас”, који плови на таласу, већ неколико година актуелног новог српског нискобуџетног филма, које потписују аутори млађе генерације, решени да не губе време. Њихова креативност се огледа и у сналажљивости да малим причама дају прави замах смештајући их у ововремени свакодневни амбијент где, сем самог живота, и нема нечег баш много вредног и блиставог. У неку руку то би се могло назвати ововековним српским неореализмом сконцентрисаним искључиво на емоције, који своју природну сценографију проналази иза блиставих велеградских фасада и још чешће, у скоро бизарним визурама градова српске провинције.
Владимир Црњански
