Бурхан Сонмез (1965) је један од најзначајнијих савремених турских (односно курдских) писаца. Његов „Лавиринт“ је интимна прича о младом музичару Боратину који после неуспелог самоубиства иза ког му је остала амнезија покушава да реконструише делиће свог изгубљеног живота лутајући Истанбулом. Позиција у којој се нашао главни лик утиче на целокупну поетику романа; све је онеобичено јер је преломљено кроз перспективу осетљивог, меланхоличног човека који покушава да изнова научи како да се креће кроз стварност и сопствени живот.
Отуђеност протагонисте даје свему дозу измакнутости; за Боратина је сваки човек једнако странац и пријатељ, па разговори у роману често добијају необичну ноту бајковите ванвремености. Изгубљени идентитет Боратин покушава да поврати кроз бесконачне шетње Истанбулом и неку врсту психогеографије: да кроз слику града реконструише и сопствени лик. У крајњем случају, није ли у средишту самог лавиринта често огледало?
„Лавиринт“ је још једна књига из савременог тока исповедне, „камерне“ књижевности, која мада је стилски упечатљива ипак не претендује на много више сем на реконструкцију интиме свакодневног живота једног човека, у једном граду на овом свету. И мада се свакако дотиче великих тема, као што су (де)конструкција идентитета и испитивање личне и колективне историје, (и колико су оне важне за наш идентитет), и мада оставља убедљиву и поетичну слику живота у једном граду, не даје ништа сувише ново или другачије изван тих оквира.
Цитат
Излазим пред вече у којем је југо обавио цео град. Ходам уским, дугим улицама. Седим на тротоарским столицама једног киоска и толим своју глад. Пијем чај у једној башти. Примећујем да неки сокаци међусобно личе. Чују се кораци по поломљеној калдрми. Уски тротоари и бледе фасаде зграда. На хладном ваздуху, стављам руке у џепове и посматрам уличне светиљке. На ћошку где сам схватио да сам се изгубио, питам уличног продавца кестена за пут; купујем кестене од насмејаног човека. Након дуге шетње стижем до улице Халић Бара испуњене старим зградама. На постеру окаченом на улазу у бар видим назив Подморница и своју слику. Гледам из даљине. У подножју зида чекам да завршим цигарету.
Настасја Писарев
