– Матица српска се налази у сред процеса, не само организације велике годишњице, него ми тај програм практично већ реализујемо – каже за „Дневник” председник Матице српске проф. др Драган Станић. – Наиме, појави Летописа претходила је његова најава, уз позив свим заинтересованим, како сарадницима тако и читаоцима, пренумерантима, купцима, трговцима... коју је Георгије Магарашевић публиковао под насловом Објављеније о Сербској летописи 18. јуна 1823. у Новом Саду. И ми смо решили да стога и у овој години реализујемо неке јубилејске активности, пре свега оне које би биле везане за сличне часописе дугог континуираног трајања, те да видимо како у том контексту стоји Летопис. И сва наша досадашња сазнања потврђују убедљивост свега онога што је везано за његову велику књижевну и културну мисију
Од Летописа је у свету, од часописа који излазе у континуитету, старији само амерички The Yale Review?
– Тај часопис је, под именом The Christian Spectator,покренула 1819. у Њу Хејвену група протестаната, верских занесењака заинтересованих за мисију евангелизације. И у дугом периоду часопис ће бити искључиво верски, да би се тек после неколико деценија почео трансформисати, окрећући се политичким, геополитичким и економским темама, да би тек 1911. постао књижевно-научни. Дакле, The Yale Review, како се зове од краја 19. века, током свог трајања битно је мењао програмску концепцију, за разлику од Летописа, који је од првог дана био књижевни и књижевно-научни часопис. И та је његова природа очувана до данас, те у том погледу заиста нема премца у свету, те желимо да на тај феномен и укажемо.
Управо у склопу обележавања јубилеја Летописа недавно је у Новом Саду боравило уредништво часописа Slovenské pohľady, чији је први број изашао 1846?
– Наша је жеља да окупљамо Летопису сродне часописе, који нам долазе из различитих култура, да будемо простор за интензивирање комуникације. И, такође, да видимо како Летопис може да упостави непосредну сарадњу с тим часописима, како с њима можемо да размењујемо текстове, блокове текстова па можда и читаве тематске бројеве. А потпуно циљано смо кренули са најстаријим словачким часописом, будући да је Павел Јозеф Шафарик, по националности Словак, био уз Магарашевића кључни човек у покретању Летописа. А последица је да ће Slovenské pohľady цео један број посветити српској књижевности, а биће и обрнуто. Таквих и сличних активности биће и у 2024. години.
Како је замишљен сам програм обележавања јубилеја?
– Поред чињенице да ће Свечана седница Матице српске 16. фебруара бити посвећена Летопису, уз то што ћемо током године имати неколико зборника радова и књига које ће говорити о историји часописа, у октобру планирамо и велики међународни књижевно-научни скуп. И ту ћемо окупити бројне истраживаче са идејом да видимо шта је све то у ова два века Летопис радио, каква је његова мисија, те какве су његове везе са другим културама. А обележавање јубилеја ће бити настављено и у 2025, с обзиром на то да је први број Летописа носио ознаку „за год. 1825”. Јер, он је имао и својеврсну улогу старинског календара, будући да је и покренут са идејом да региструје и описује битна догађања у српској култури и онда то повезивао са идентитетским питањима. И то је у основи остала улога Летописа до дана данашњег...
Изабрана дела у седам књига
У дану када сте добили Медаљу културе за животно дело, коју додељује Културни центар Војводине „Милош Црњански”, изашла су Вам и Изабрана дела у седам књига?
– Четири тома посвећене су поезији, један роману „Анђели умиру”, а ту су и књигa драма, као и књига одабраних есеја. У припреми тог издања морао сам доста тога да редукујем, па сам тако, рецимо, све своје књижевне студије оставио изван, јер би у супротном било још бар пет томова. Али мислим да се и кроз ових седам књига може стећи релевантан суд о мом књижевном ангажману.
Када говоримо о самој Матици српској, може се са пуно аргумената оценити да је за наше најстарије културно, књижевно и научно друштво 2023. била веома успешна?
– У протеклој години смо увели још неке нове облике рада. Након што је у 2022. основан Омладински одбор Матице српске, у оквиру којег они који долазе треба да креирају неки свој интелектуални простор, а који ће бити у дослуху са програмском концепцијом Матице, почетком ове године смо формирали Одбор Матице српске за исељеништво. О том задатаку, да идемо у сусрет нашим људима који су расејани широм света, Матица је и раније водила рачуна, али сада ћемо на њему бити много више ангажовани. Жеља нам је да што више тог света из дијаспоре повежемо са Матицом и да интензивирамо нашу сарадњу, те да учинимо што је више могуће да она истински буде двосмерна. На крају, основали смо и Оријентални одбор Матице српске са жељом да окупимо све оне стручњаке који ће нам помоћи да важне аспекте идентитетских питања промишљамо и кроз утемељену анализу утицаја исламске компоненте, али и далекоисточних феномена.Уосталом, ако, рецимо, јачамо наше везе са Кином, па добро је да знамо њену културу или какав је реалан утицај конфучијанства данас, те штами можемо да пронађемо као неку нашу компаративну предност у односу на такав комуникациони простор...
Шта је у плану за 2024?
– Поред јубилеја Летописа, ту је и низ других годишњица којима ће Матица бити посвећена, попут, рецимо, обележавања 200 година од рођења Бранка Радичевића. А фокус ће, наравно, бити и на даљем развоју свега што је последњих година покренуто, попут Косовскометохијског одбора, Његошевог, Крајишког и поменутих Омладинског, Оријенталног и Одбора за исељеништво, затимдруштава чланова које имамо у Републици Српској и Црној Гори, те сарадње с нашим локалним заједницама, а има их више од 20, од Србобрана до Соколца.Када је тај процес са градовима и општинамаотворен, циљ нам је био да помогнемо тим срединама да мало боље и садржајније дегфинишу своје културне потребе, организују културни живот, па и дефинишу локалну самосвест, која онда треба да буде смештена у шири простор српске историје и српске културе. И већ се виде озбиљни резултати, а верујем да ће их тек бити...
Будући да имате бројне обавезе у Матици Српској, колико Драган Станић проналази времена за свог књижевног двојника- Ивана Негришорца?
– Нажалост, у последње време не много. Заправо, у свему овоме он доста страда, али се надам да ће Господ бити милостив па да ће ми дати можда неке године живота када ћу све ово о чему сањам ипак исписати. Али нешто Иван Негришорац ипак успева да уради (смех) и драго ми је због тога. Тако сам мноштво својих есеја, од којих је најранији из 1976. године, прикупио и та би књига требало да изађе следеће године. Уз то, будући да смо у Матици покренули објављивање сабраних дела наших знаменитих писаца, ове смо године заокружили стваралаштво Борислава Михајловића Михиза. И поносан сам на тај подухват. Приређујући његову „Аутобиографију о другима”, као последица дугогодишњег дивљења том делу, написао сам не текст предговора, већ практично читаву књигу о чудесним Михизовим мемоарима. И она ће изаћи следеће године.
Када сте поменули књигу есеја, како данас гледате на те текстове од којих су неки, како сами кажете, писани пре сколо пола века?
– Морам признати да сам био прилично изненађен када сам, рецимо, поново прочитао тај есеј из 1976. Реч је, иначе, о тексту који је посвећен Андрићевој поезији, а повод је била његова књига „Шта сањам и шта ми се догађа”, која је објављена годину дана раније. Наравно, сада бих, разуме се, тај есеј обликовао сасвим другачије, али када оцењујем шта сам тада поставио пред себе као задатак, чини ми се да су понуђени одговори сасвим задовољавајући. Иначе, тога да не уносим никакве суштинске измене, осим чисто коректорских или лекторских, држао сам се у целој књизи. Што би се шаховским жаргоном рекло: такнуто – макнуто. И драго ми је што сам те есеје коначно сабрао, јер ипак сведоче о неком мом теоријском, тематском, па и интелектуалном сазревању. Има још доста тога што није сабрано, али то је задатак за наредне године.
Мирослав Стајић
