Насловом изражена водећа идеја изложбе указује на мањи круг људи повезаних истом делатношћу, односно малу групу окупљену око заједничког циља. Такав концепт као и сам одабир назива „Кружок“ може деловати необично на први поглед добронамерног посматрача који пред собом види 9 различитих ауторских поетика и сву ширину мотивског репертоара која отуд долази.
Са једне стране, пред посматрачем су три акварела Душана Ђукића који представља три живописне главице купуса као својеврсни повод за окретање ка човеку (себи) и запитаност – Како препознати футошки купус? Техником акварела се изразио и Урош Мирић два пута представљајући Голију на начин близак импресионистичком светлосном сензибилитету у покушају потпуног саживљавања са природом. На неодвојивост човека и природе указују фотографије Јелене Чејовић Вукчевић која већ кроз наслове Ту ми је душа остала, Запетљано и Живимо тренутак, уводи посматрача у своју вешту метафоризацију људских емоција кадровима из приморских пејзажа. Јована Миленковић кроз приказ природе истражује отуђеност најприсутнију у утиску потпуне тишине која доминира композицијом Соколовим оком где су антропоморфне фигуре заустављене – као замрзнуте на стеновитом пејзажу који, попут отуђености у савременом трнутку, оставља утисак апсолутне, хладне доминације.
Са друге стране је група радова на којима човек делује нешто директније присутан. Стефан Бошковић је изложио три скулптуре у техници бојене теракоте међу којима, уз Плаву птицу – са свим значењима које она може носити, представља и један примордијални Плави портрет као и асоцијативно снажног и храброг Боксера. Мотив боксера присутан је на бакрописима Мине Ђуровић – три графике фокусиране на дешавања у рингу, под идентичним насловом Вечерас је на ТВ-у амерички филм који у шаљивој ноти реферира на популарну културу. У духу комичног коменара и поигравања са односом визуелних и језичких кодова је дигитални принт Снежане Мијић Татини синови, којем је придружила Руке – композицију кружног облика кроз коју, попут микроскопског узорка, приказује препонске делове два тела, не прелазећи границу откривања најинтимнијих делова. Уз два тела су Руке – веома близу једна другој, тако да посматрача држе у запитаности – хоће ли се сваког часа додирнути? Или ће остати заувек окренуте свака ка свом телу? На ову дилему лепо се надовезује рад Лидије Мартиновић – Апокалипса јуче истражујући поље емоција, личних људских доживљаја и искустава кроз игру акрилних и пастелних тонова на црној позадини, који попут таласа растапају или спирају одређеност предметног света. За потребе овог кратког уводног текста, „Кружок“ се „затвара“ графикама Соње Кнежић.
Две литографије које представљају апстрактне форме, и у оба случаја Без назива, пружају могућност и потенцијал истовременог сакупљања (или расипања) у себи различитих мисаоних токова, емоцијама подстакнутих преиспитивања и саживљавања са природом. Отуд, по сагледавању свих 20 изложених радова и упознавању са биографијама свих девет аутора, посматрач може доћи до закључка да иза наслова „Кружок“ стоји генерацијска повезаност аутора што је била основа за разраду идеје тематске мултиполарности појединачних интересовања која се тичу личних запажања у природи и у друштву.
Александра Человски
