Нестале бебе су једна од табу тема која се протезала кроз све протекле деценије, још од времена СФРЈ, па све до данас, афера која није добила епилог, и притиска друштво и данас. Крађа беба „као облик модерног варваризма“ још једна је од болних тема, заснованих на истинитим догађајима, о којима редитељка Миа Кнежевић, која је, између осталог, режирала и представу о страдалима у пожару у кафићу „Лаунџ“ у Новом Саду, проговара у својим представама.
- Мислим да простор сцене, као место на којем се људи окупљају ради неких прича, пружа огромну могућност да онда о тим темама, о којима имамо доста замагљену представу, медијски гледано, говоримо тако да све онда некако постане стварно личније, и интимније – напомиње Миа Кнежевић за наш лист. - „Изузети“ нису документарни комад, мада је настао мотивисан причама и исповестима родитеља. Писац Ђорђе Петровић и ја смо још од 2017. кренули да читамо неке изворе о томе, и онда је он написао једну фиктивну причу, из угла и родитеља, али и младог лекара који је 1995. учествовао у једном ланцу крађе беба, без да је знао да то ради.
„Било да гледамо као документ, или као метафору, нестале бебе су сасвим сигурно једна од најрадикалнијих тема наше стварности. Она нас тера да се питамо како је могуће да човек уопште посумња да је тако нешто могуће? Родитељи беба које су изненадно и под неразјашњеним околностима нестале са лица земље, траже одговоре већ деценијама. Они који су се упустили у бирократску потрагу за одговорима на питања, нису дошли до њих. Напротив – још су закинутији, слуђенији, удаљенији од истине. Ова представа нема карактер доказивања судске истине о случајевима несталих беба, већ улази у поре друштвено-менталитетских одлика заједнице у којој је тако нешто могуће“, пише Миа Кнежевић у редитељској белешци о овој представи.
Изостанак одговора, разрешења ове афере која све потреса, не само оне којих се директно тиче, указује и на то да, како Миа Кнежевић објашњава, из дана у дан као да одустајемо од концепта друштва уопште, као нечег што би требало да нам чува неке елементарне хуманистичке вредности.
- То је тема која потпуно оставља без даха и мене и целу екипу те представе, тај појам нестанка неког детета. Како је могуће да немамо никакав механизам, да се то не дешава, да се деца заштите? Наравно, радикалност те теме је у томе што, иако је документарна, она је и метафорична, и отвара многа питања. Прво отварамо питање бирократије, бирократског система, корупције, али и тог нашег менталитета, у којем се испоставља да човек јако лако постане коруптиван – наводи Миа Кнежевић.
Није потребно бити некакав посебан зликовац да дођеш у такву ситуацију, како додаје редитељка, већ само то да си притиснут неким интересима и да једноставно не умеш да се одупреш томе, поготово кад си млад.
- Људи у овој земљи као да немају ни шансу да изграде интегритет, јер, некако, од кад завршиш факултет, улазиш у исти тај систем који је потпуно руиниран и базиран на неком полтронском менталитету. Можда сам мало све зацрнила, али ми радимо ово јер имамо веру да људи могу и другачије, и представа има наду на крају. Морамо вратити веру у тај систем. Морамо вратити веру да смо ми, људи, способни да мењамо систем, а не да одустајемо од тога – истиче Миа Кнежевић.
У представи играју глумци овог театра: Ивана В. Јовановић, Ана Рудакијевић, Немања Бакић, Давид Тасић Даф, Милош Лазић, Нинослав Ђорђевић, Драгана Шуша, Даница Грубачки, Александар Ристоски, и Милијана Макевић Мирков.
Сценографкиња представе је Даниела Димитровска, костимографкиња је Биљана Гргур, а композитор је Бранко Џиновић.
Н. Пејчић
