Али берберај у 18. веку није била само услужна делатност какву данас појмимо, већ је делимично залазила у поље медицине. Сматра се да су осим за косу, бркове и браду, бербери били „доктори” и за висок крвни притисак, за шта би очас посла из стаклене тегле извадили коју пијавицу како би уједом излучила своје благотворне ферменте у пацијента. Практиковали су они и друге методе зарад здравља, а хонорари бербера-хирурга нису били рђави у поређењу са зарадом класичних лекара: 1760. Симеону Ђурђевићу, док је лечио Стојана Недељковића, за пуштање крви плаћана је једна форинта, за клистирање 1,85, а за вађење зуба две форинте. Милош Миливојевић, који је овај занат обављао и пре 1748. у Петроварадинском шанцу, стекао је тако кућу, 25 јутара земље, 300 оваца, таљиге и коња. Чак је и градски сенатор и хирург Јозеф Руди једно време држао берберницу.
Кад су 1761. организовани остали занатлијски цехови, своје снаге удружили су и бербери-хирурзи православне и католичке вере. У правилнику од 18 тачака који су поднели Магистрату, било је, између осталог, прописано да мајстори и калфе морају живети побожно, поштено и морално. С тим у вези, ниједан није смео примити пацијента којег други већ има на лечењу, „а још мање га себи мамити”. „Нико даље не може бити примљен за хирурга који калфенским писмом не докаже да је издржао три године шегртовања, а другим атестима не искаже да је бар три године провео у странствовању – вандровању” по великим европским центрима, писало је такође.
Берберски еснаф је стално захтевао од Магистрата да спречи прилив нових мајстора и „фушера” са стране, како би постојећи чланови могли пристојно да живе. Тако је 1846. одлучено да уместо дотадашња 24 бербера у Новом Саду остане само 12, али да се њихов број преполови природно, изумирањем. Након Буне 1848. кад је број житеља са 18.000 пао на 7.000, еснаф је упозорио да се никако не смеју давати нове дозволе. Сматрали су да је постојећих 13 бербера сасвим довољно, с обзиром на то да је и мода ношења бркова, браде и залистака редуковала муштерије. Жалећи се на свој положај – „док друге занатлије, кад остану без купаца, могу своје рукотворине носити на вашаре, бербери не могу” – поново траже заштиту Магистрата, а овог пута су међу потписницима и две жене: Еуфемија Исаковић и Катарина Сиора.
С. Милачић
