Фестивал је подељен на А и Б турнир, односно надметања у убрзаном и брзопотезном шаху. У А групи наступају углавном профе-сионалци и веома талентовани млади играчи. Учесници у овој групи ће моћи да освајају и норме за међународне титуле, док је Б турнир предвиђен за љубитеље древне игре и аматере. Колико је ово озбиљно такмичење показује и чињеница да ће на једном месту бити најбољи српски организатор Саша Јевтић, и један од најбољих светских судија Небојша Баралић. Управо је Јевтић идејни творац овог такмичења и човек који је претворио Параћин у шаховски центар Србије.
Можете ли нам рећи нешто о својим шаховским почецима?
– Као и свако, почео сам као играч. Међутим, у периоду у којем се највише напредује, освајају високи рејтинзи и титуле, нисам се бавио шахом. То су били средњошколски дани. Тада сам мало тренирао фудбал, па потом неколико година рукомет. Тек када сам кренуо на факултет вратио сам се шаху. Тада сам изашао и на рејтинг листу. То је било 1993. године, када је почетни рејтинг још био 2000. Активно сам играо до 2011. када сам почео да се бавим другим сегментима шаха. Упоредо са игром, почео сам да држим и часове преко интернета 2004. године, што и даље радим. Организациом сам се почео озбиљније бавити четири године касније, иако сам и пре тога организовао неке локалне дечје турнире. Такође, све то време радим и као судија.
Како сте решили да се бавите организацијом и осталим стварима мимо шаховске плоче?
– Одувек ме је привлачила организација као појам. Волим да организујем догађаје. Генерално себе сматрам веома организованом особом и у другим сегментима живота, као што су посао, факултет… Иначе сам грађевински инжењер, па сам увек нешто планирао, пројектовао. Волим да ствари буду педантне. Шаховском орга-низацијом сам почео да се бавим 1994. године, када сам почео да организујем дечје опен турнире, викенд типа, са новчаним наградама за младе играче, што сам ја увео у Србији. То су били међународни турнири, са више од стотину учесника. Нажалост, бомбардовање је прекинуло ту традицију, а ја сам отишао у Немачку на постдипломске студије. Када сам се вратио, почео сам поново да размишљам у том правцу, и 2008. сам организовао први међународни турнир у Параћину. Што се тиче суђења, тренутно сам међународни судија са Б лиценцом, на путу ка А лиценци, што је веома тешко остварити. Судио сам неколико европских првенстава, Куп шампиона 2011. године.
Како се јавила идеја за Параћин опен?
– Када смо почели, 2008. године, нисам могао ни да претпоставим у шта ће овај турнир израсти. Први турнир је био затвореног позивног типа, играо се Бергер, свако са сваким и могле су да се освајају норме за међународне титуле. Тај турнир је подржала и локална самоуправа. Решили смо да следеће године дамо шансу и другим играчима, па смо направили први опен турнир у Параћину, на којем је било 64 играча. Следеће године је тај број скоро дуплиран, па смо одлучили да од 2011. године поделимо на А и Б турнир, да бисмо омогућили јачим играчима да освајају међународне титуле. Од тада се број учесника стално повећавао, и није падао испод 300.
Шта мислите да привлачи шахисте да играју баш у Параћину?
– Мислим да Параћин има све мане које један турнир може имати. Није туристичко место, као што су Сребрно језеро или Врњачка бања, није велики град, као што су Београд или Нови Сад, да пружи шахистима атракцију и забаву. Број играча који долази премашује оно што Параћин реално може пружити. Зашто онда долазе? Верујем да је то због начина на који организујемо тај турнир и пажња коју им посвећујемо у смислу комуникације са сваким играчем, тренером, родитељем и начина на који решавамо њихове проблеме, захтеве, идеје, жеље. Технички одрадимо турнир перфектно. Свако коло почиње тачно у минут када је заказано. То људи цене.
Хоће ли бити неких специфичности ове године у односу на претходне?
– Специфично је то што има мање пријављених играча. Нарочито на А турниру. У Србији је приметан тренд све масовнијег доласка младих играча из иностранства, са ниским рејтинзима, чија је играчка снага далеко већа. Многи се жале због тога. То одвраћа многе наше играче, па и неке старије шахисте из иностранства, јер им је тешко да очувају рејтинг. То је, са једне стране, добро из финансијских разлога, јер они плаћају скупље уписнине. Са друге стране је лоше, јер полако урушава систем. Морамо наћи начин да се са тим изборимо.
Имате ли да поручите нешто млађим играчима?
– Покушајте да останете што дуже у шаху, јер он много тога доноси. Завршио сам високе школе, а бавим се искључиво шахом. Ту су забава, путовања, упознавање нових култура, стицање нових пријатељстава, па и само професионалнно задовољење. Данас од шаха може живети малтене свако.
Стефан Костић
