Чинило се да ће се у другом кругу избора сви гласови конзервативаца слити у десни табор, као и да ће утицај клера, националиста и естрадне подршке бившој шефици државе одрадити своје, што се није догодило. Премијер Андреј Пленковић који је иначе шеф ХДЗ-а понудио је као објашњење демографију - чињеницу да се из руралних подручја Хрватске која су традиционално упориште владајуће партије становништво све више исељава, као и да су се бирачи после божићњег и новогодишњег празновања вратили на своје послове - у иностранство. Тако је Милановић који је имао највише гласова и у првом кругу одржао предност - и победио.
Упркос том његовом успеху, мало ко је коментарисао да је то уједно био знак промене „шире слике” и да се социјалдемократија стварно враћа на европску сцену. Посматрачи тако не мисле ни о новом мандату шпанског социјалисте Педра Санчеза који је ове недеље поново постао премијер владе у Мадриду, будући да је прошао кроз иглене уши са два гласа приде у парламенту захваљујући уздржаности каталонских сепаратиста. Чини се да је заправо у оба ова примера пресудан био утисак гласача о томе ко је мање корумпиран на политичкој сцени, па су због тога и хрватски и шпански народњаци изгубили власт.
Питање, међутим, гласи: шта је са изворним програмом и снагом социјалдемократије, зар се нису стекли општи услови за њено јачање и повратак на велику историјску сцену? Зар није либерални и демократски поредак широм Европе испао из равнотеже под ветровима популизма и презира према знању заснованом на чињеницама, надувавањем политичких митова из предмодерних времена све до тврдих неофашистичких струја, нису ли пројекти свеопште дерегулације и приватизације како их спроводи „умерени десни центар” дошли до свог краја јер не омогућавају уравнотежени раст животног стандарда него стварају јаз у друштву, није ли у интересу већине грађана Европе снажан цивилни сектор насупрот милитаризацији и јачању државе схваћене само као „пас чувар”, није ли у јавном интересу уједначавање шанси за развој појединаца кроз добро образовање, здравство и пројекте за борбу против сиромаштва?
Судећи по поразу британских лабуриста прошлог месеца на ванредним изборима - такав стратешки заокрет остаје само удаљени циљ. По ко зна који пут у протекле две деценије поставило се питање одрживости европске социјалдемократије - једне велике традиције из 20. која сеже још у 19. век. Лидер лабуриста Џереми Корбин прихватио је одговорност за изборни неуспех партије која је рачунала на неких 40 одсто бирачког тела а завршила са најгорим резултатом и најмањим бројем посланичких места још од 1935. године. Партија рада можда није промашила тему које се намеће у стварном животу већине Британца, али ипак није успела да их придобије за себе. Покушала је да им скрене пажњу на класно питање и економију, рад јавних служби и пропадање инфраструктуре, за разлику од конзервативне партије капитала премијера Бориса Џонсона која је дала предност Брегзиту, “враћању суверенитета од ЕУ” и најшире схваћеној националној агенди.
Додуше, Корбин је заузео простор у политичком спектру прилично левље од уобичајеног схватања „трећег пута” како га је дефинисао још бивши лидер лабуриста Тони Блер, а за њим и Герхард Шредер у Немачкој. Али тај трећи пут је заправо био смоквин лист за плутање социјалдемократа низ неспутане струје главног тржишног тока: сам Блер је са својим милионским пословима који су завршили у десетинама некретнина по Лондону тешко спојив с идејом социјалдемократије и правичне прерасподеле благостања, док Шредер који са Русима жари и пали тржиштем гаса у Европи одавно слови за окретног играча међу великим газдама а не за некаквог социјалдемократу.
Управо је та аутсајдерска позиција учинила Корбина у очима европске левице и „малог човека” великом надом, против које се обрушила сва силесија противника - политичких странака, дубоке државе и медија - па чак и добар део самих лабуриста. Јер ниједна друга социјалдемократска партија на Старом континенту није се толико радикално реформисала и понудила модел промене за будућност. И сама помисао на тако нешто је велике корпорације и индустријалце ужаснула. Дали су све од себе да зацементирају постојећи “реални капитализам” – који по својој идеолошкој непомерљивости има сигурно нешто више од пуке аналошке везе с некадашњим реал-социјализмом.
И док у Француској социјалисти готово да нестају, у Аустрији су их народњаци избацили из игре. У Немачкој је СПД спала на 20,5 процената после дугогодишњег пада, док су у Низоземској, првој капиталистичкој држави у историји - сведени на 5,7 одсто. Политиколози разбијају главе питањем како то да социјалдемократи никако не успевају да профитирају од ситуације у којој се коначно уобличава потреба за реалним алтернативама постојећем хаотичном отварању све новијих и новијих тржишта док се социјална структура пара по шавовима. Додуше, социјалдемократе се у Немачкој учешћем у великој коалицији одржавају на власти, али тим више изазивају подозрење својих бирача: пребацују им да им је стало пре свега до функција у време када је неких 20 посто Немаца у зони сиромаштва, шта значи да им је месечни приход испод 1.150 евра.
Британска Лабуристичка партија се, међутим, вратила на сам извор социјалдемократске идеје - ка класном питању: понудила је промене али не револуционарним путем које се коси с историјским искуством. Корбин и другови сматрају да је демократски социјализам могућ и потребан зато што се у све заоштренијем односу заједничког благостања под притиском нарасле моћи приватног сектора распао стари друштвени уговор у корист потоњег. Економију би требало „демократизовати” а секторе енергетике и управљање водама поново национализовати; образовање, јавни превоз, дечији вртићи и интернет би требало да су за све грађане бесплатни; трговци акцијама би десет посто свог учешћа морали да усмере у посебно контролисани фонд како би се ограничило енормно богаћење... Једном речју, није економија (тј. победници на тржишту) систем а друштво подсистем – него управо обрнуто.
Није проблем на релацији „ми унутра” - „они споља„ (мигранти), него „они горе” - „ми доле”, тврди Корбин, а исто тако то види и Берни Сандерс, један од актуелних кандидата за номинацију Демократске странке у кампањи за председничке изборе у Сједињеним Америчким Државама. Сандерс је у претходном изборном циклусу за длаку изгубио унутарстраначку номинацију од стране Хилари Клинтон, потом поражене у судару са републиканцем Доналдом Трампом. Корбин и Сандерс су барем покушали да поставе нову трасу пута за социјалдемократску идеју, увиђајући да шине „трећег пута” композицију воде у лошем правцу за судбину свију.
При томе не могу више да рачунају са старом базом: борбеним синдикатима, организованим радништвом, заоштреном класном свешћу и умрежавањем нездовољника - који зарад минимума егзистенцијалне сигурности очито нису спремни на радикалне промене. Клас(ич)не социјалдемократске идеје губе трку сталним подстицањем страхова од губитка идентитета у очима истих тих угрожених слојева - и класа баца оружје у трње на олтару нације. Уместо економског, поље сукобљених интереса оних горе и оних доле пребацује се на терен подкултуре, док се јаз у друштву продубљује.
Стога су преостале социјалдемократе пред бити или не бити питањем: како да врате пажњу јавности на политичко-економске противуречности? На „трећем путу” су изгубили тај средишњи разлог свог постојања и тиме угрозили своју мисију, стари-нови пут ваља прокрчити.
Реља Кнежевић
