превасходно научне фантастике, али и епске фантастике односно фантастике натприродног - хорора или мрачне фантастике, како писаца који су одавно заузели своје место у аналима жанровских књижевности односно свеукупне литературе, тако и аутора који последњих деценија одређују правце актуелног развоја ових жанрова.
Бакић, живахни и врло активни прозаиста, песник, есејиста и критичар, посебну љубав гаји ка (научној) фантастици, тј, генерално, ка жанровској књижевности. Зашто?
- Литература је прича без краја. И има безброј лица. Она је жива, дише, расте и развија се. Сва њена лица су лепа мада су нека несиметрична, са понеким делом физиономије јаче израженим. Таква лица нису свима по вољи. Жанрови су та несавршена лица литературе, она од којих неки зазиру, а другима су баш таква драга. Но, одредница „жанр“ није квалитативна већ пригодно-економска категорија.
У случају научне фантастике ваља подсетити да до пред крај 1920-тих као жанр није постојала. Као посебну категорију ју је одредио Хуго Гернсбек, издавач низа часописа. Тиме је потезом хтео да привуче читаоце и дефинише врсту садржаја који продаје: свемирске акције и пуцачине (назив је неколико пута мењан и дотериван). И пре његових „Чудесних прича“, у петпарачким издањима је било свемирских авантура, раме уз раме са вестернима, гусарским вратоломијама, фантазијама или причама страве и ужаса. У Европи, међутим, писци какви су Х. Y. Велс, Келерман или Хаксли, и даље су писали о будућности а да нису знали за нови жанр; њихова дела читали су „озбиљни“ читаоци и критичари и нису их због садржине сматрали мање вредним од социјалних, љубавних, историјских дела. Наравно, и у Старом свету је, у јефтиним свескама, било прича које су се бавиле будућношћу, али зарад пуке забаве. У деценијама пре и после Другог светског рата, научна фантастика је у Западном свету проглашена паралитературом и гурнута у жанровски гето, док у земљама Источног блока ова „сегрегација“ није постојала. Али, ако бављење одређеном темом није, само по себи, разлог за вредносну дисквалификацију, зашто је научна фантастика, као и епска фантастика, фантастика натприродног или хорор, проказана? Теодор Стерyен устврдио је да деведесет одсто научне фантастике не вреди ништа - мање фини извори кажу да је рекао „ђубре“- али да деведесет одсто било чега не вреди ништа. И да се ни о ком жанру, као о научној фантастици, није говорило и процењивало само на основу лоших дела. Научна фантастика је у САД гетоизирана и презирана од академских кругова што је, као контрареакцију, изазвало тврдње да за научну фантастику не важе вредносни критеријуми који важе за остатак књижевности јер је она посебан случај, изузетак у коме се као квалитет рачунају неки други елементи (првенствено добра идеја и научна увељивост).
Ипак, од подизања уметнички амбициознијег „Новог таласа“ у другој половини 1960-тих, на Западу се постепено мења и стручни став према научној фантастици и она постаје предмет и академских проучавања. Но, општи став јавности и даље је ближи сензационалистичком „палп“ погледу, него уважавању. Наравно, ни код нас стање није нимало другачије.
А зашто „101 лице фантастике“?
- Давне 2003. године позвали су ме тадашњи заменик главног и одговорног уредника листа „Дневник“ Мирослав Стајић и уредник часописа и сајта „Астрономија“ Александар Зоркић, нудећи да узмем учешће у приређивању странице у „Дневнику“ посвећене астрономији. Мој задатак био би да, у кратким текстовима, пишем о великим писцима научне фантастике. Пристао сам без двоумљења, мотивисан могућношћу да, у великом тиражу, пропагирам литературу коју волим.
Од 2003. до 2007. рубрика „Велики писци научне фантастике“ је објављивана и имала је поприлично ођека међу читаоцима. Један читалац чак се жешће љутнуо што сам, по њему неправедно, написао да је велики Артур Кларк умео да пише и бесмислице. Како је писање за “Дневник” одмицало, бивало је све јасније да се из пуког збира текстова помаља нешто што личи на лексикон одабраних аутора ове књижевности/жанра, састављен од класика али и оних који су још активни. Знатижељник ће, читајући ове текстове, моћи да се обавести о поједином аутору, његовим интересовањима, делима и постигнућима али и о историји жанра, темама, иконографији, функционисању издаваштва... Како год било, могу рећи да би мени, да сам овакав лексикон имао пре тридесетак година, много значио јер би ми приштедео много труда и сачувао ме од разочарења лошим књигама које сам, у свом незнању, залуд читао.
Ђорђе Писарев
Вечно млада
Зашто научна фантастика?
- Фантастика је „вечно млада“, рекао је песник Шилер. Поштоваоцима и ствараоцима дарује дечију радост откривања непознатог, онога с друге стране земаљског хоризонта или плавог хоризонта догађаја. Научна фантастика у ту ширину уноси које зрно реда, система узрок-последица, али то не укида зачудност (преименовану у „новум“). „Лик ствари које долазе“ одувек је био изазов за оне спремне да подигну поглед са дневних нужности.
Алтернативне историје“ су храбри поглед искоса на оно што се (наводно) десило. Налажење ванземаљског живота је део одговора на тајну улоге Човека у Универзуму. Научна фантастика је начин посматрања сопственог постојања у просторима и временима, она тражи одређени ментални склоп и животну филозофију.
