не би ли овим површинским бомбардовањем задобили поверење финансијера. Чак и кад је реч о државним институцијама, очигледно је да се политика све више окреће тривијалним културним садржајима, а да их константнија и дубља логика описмењавања становништва све мање занима.
У Енглеској, земљи традиционално прпошне јавности, културни радници већ су почели да се постављају овде увек и свуда актуелно питање “Где су наши новци?”, док се фрка подигла и у сфери образовања, које прати трендове и из наставе све више искључује озбиљне педагошке садржаје, као што су лекције из драме.
Надлежне државне институције (Arts kansil Ingland) недавно су најавиле, преноси “Гардијан”, нови вид финансирања културе - “Артс импакт фанд”. Новац (око седам милиона фунти) долазио би из мешавине комерцијалног сектора, добровољних прилога и јавних прихода. У Енглеској је то названо социјаним инвестирањем. Иначе, култура се финансирала за Енглезе на класичан начин, из четири извора: комерцијална делатност, доброчинитељство (мецене, филантропи, волонтирање), локалне самоуправе, јавни фондови. Категорија јавних фондова укључује и лутрију Енглеске. Сада, тиме би се прикључили извори из пореске политике, нових идеја локалних самоуправа и нових дигиталних начина стварања буџета путем нових технологија.
Ову врсту социјалног инвестирања Енглези виде као позајмицу, односно право на удео у јавном добру. Идеја је пионирски развијана у развоју јавних сервиса, друштвеној реинтеграцији прекршитеља закона, подстицању на већу посећеност школских програма. Конкретна иницијација, пак, дошла је из фондова онованих да помогну породицама музичара куповину инструмената. Они су прерасли у фондове који омогућавају људима да финансирају уметност. Мала креативна предузећа и културни подухвати тако су постали део економски одрживог бизниса. Наводи се пример позоришта Лајв из Њукасла ком је помогнуто са 260.000 фунти да постане партнер гастро-паба из комшилука, са програмом за писце. Сада деле годишњу добит од 110.000 фунти. Такође, пример је Јоркширски парк скулптура којем је помогнуто са 251.000 фунти да изгради паркинг за аутомобиле који сада наплаћују за своје потребе.
О-кеј, јасно је. Британци својим неприкосновеним утилитаризмом све успевају да претворе у бизнис. Али, треба обратити пажњу на чињеницу да сваки појединац, па и институција могу да допринесу квалитету живота у локалној заједници. Отуд и она чувена прича да у Лондону људи имају своје клупе на које може да седне свако.
И. Бурић
