једног читања препознајемо око нас и у нама – каже Александар Богдановић, глумац Хрватског народног казалишта у Осијеку које са Нушићевим “Сумњивим лицем”19. маја гостује у Новом Саду. Сарадња је успостављена са Новосадским новим театром који представе изводи на позоришној сцени Гимназије “Лаза Костић” где ће играти и осијечки ансамбл. Режију и адаптацију потписује наша редитељка Оља Ђорђевић, сценографију Весна Поповић, кореографију Андреа Кулешевић, музику Ирена Поповић, а текстове сонгова Маја Пелевић.
Александар Богдановић је завршио Академију уметности у Новом Саду у класи Бранка Плеше. Играо је затим у Зрењанину, Вршцу, Новом Саду, Кикинди. Улога Чичикова у Гогољевим “Мртвим душама” донела му је награду за најбољу улогу на Фестивалу војвођанских позоришта, 2009. Пре седам година вратио се у родни град и постао стални члан ансамбла ХНК у Осијеку. Већ прва улога у том театру, Витеза Оливера Урбана у Крлежиној “Леди” овенчана је наградом на Марулићевим данима. Два пута је номинован за Награду хрватскога глумишта (споредна мушка улога) за Левина у „Ани Карењиној” и (главна мушка улога) за Yорyа у представи “Ко се боји Вирyиније Вулф” ИНК у Пули. Тренутно игра у осам представа актуелног репертоара у матичној кући.
Играо је и са глумачком дружином “Хистрион”, као и у серијама „Ларин избор”, „Почивали у миру” и филмовима „Последња аудијенција” РТС, „Плави воз” Јанка Баљка, „Поноћно сиво” и главну улогу у дугометражном остварењу Бранка Иштванчића „Мост на крају свијета”.
* Нушићева универзална и свевремена сатира дуги низ година није била на репертоару вашег театра. Како га, током ових годину дана колико се игра, публика доживљава и какав је ваш Јеротије Пантић, лик који тумачите?
– Храбар потез, на сву срећу и успешан био је поставити Нушићево „Сумњиво лице”на даске ХНК у Осијеку. Али како је Нушић савременик ових простора истинитост његових карактера без обзира на одређене језичке разлике пронашла је пут до публике. Након одиграних представа у Суботици, Сомбору (чија је представа „Сумњиво лице” у режији Јагоша Марковића антологијска) стичем утисак да смо успели и радујем се новосадском изазову. Снага наше представе је у колективној игри. Генерацијски хомогеној и уиграној. Мој Јеротије је ситна, уплашена душа, немоћан да одговори изазовима који извана улазе у његову канцеларију и затичу га неспремног и рањивог. Осветољубивог.
* Колико је тешко играти комедију и досећи Нушићев бриљантни хумор, успети исмејати људску природу, властохлепље и све оно што то са собом носи, а да буде истинито на сцени?
– Нушићеви ликови просто „изазивају” глумца да претера у заиграности. Толико су јасно дефинисани и задати да их већ након једног читања препознајемо око нас и у нама. Застидиш се себе самог, рекао бих. Е сад, зависи од редитељске концепције и жанровске задатости колико ћемо у глумачкој игри истицати или не њихове мане и на тај начин можда мало (хајдемо рећи појачати или пренагласити) стил игре. Битно је да је тај стил игре уједначен код свих актера представе.
* Да ли у вашем глумачком поступку „ловите” ликове и ситуације из свакодневног живота, колико је за глумца важан тај дар опажања и да ли је то могуће пренети на сцену?
– Апсолутно. Два су пута ка лику, рекао бих. Бар код мене. Дар запажања, тј. видети а не само гледати, јако је важан за глумца. Када неке одреднице карактера којег глумим не пронађем у себи, свом искуству, посежем за другим путем. Макар и да та полазна тачка у почетку личи на пуку имитацију, временом, у процесу рада, постаје моја и природна.
* Какву врсту позоришта волите и каква питања, по вама, савремени театар данас треба да покреће?
–Позориште је, бојим се, изгубило своју оштрину. Када покуша да буде савремено или актуелно (што је боља одредница) често оде у форму занемарујући садржај и принцип узрочности. Активне и „храбре”представе су оно што ме покреће и чему се безусловно предајем. Ипак након оволико искуства разлога за страх више немам.
* ХНК је започео сарадњу размењујући представе са Новосадским новим театром, Народним позориштем из Сомбора... да ли је могуће поново успоставити неки заједнички културни или бар позоришни простор у региону и како ви видите будућност овакве сарадње?
– Управник и директор Драме ХНК интензивно у складу са финансијским могућностима раде на регионализацији ових простора (у културном смислу). Драма ХНК буквално не излази из аутобуса. Пре две године учествовали смо на затварању Стеријиног позорја у Новом Саду са чувеном представом „Унтерстадт” која ће на јесен гостовати у Београду. Сомбор и Суботица су наша стална гостовања, а сада и сцена Новосадског новог театра. Радујем се и једва чекам да представим и себе и глумце из представе мојим колегама са класе и новосадској публици. Осим у Хрватској често играмо у БИХ, Сарајеву, Тузли, Зеници, а недавно смо се вратили из Мостара где смо гостовали управо са “Сумњивим лицем”.
* Завршили сте Академију уметности у Новом Саду, играли сте затим запажене улоге у низу војвођанских позоришта, шта је био подстицај да промените средину и вратите се у Осијек и колико у глумачкој каријери значи нови амбијент, нова публика? Недостаје ли вам Нови Сад?
– Рођен сам у Осијеку. Сасвим судбински, без намере или планирања, радим у Осијеку. Везан сам за Нови Сад својим кћеркама, родитељима и сестром. Значи нераскидиво. Својим колегама везан сам за Зрењанин, Кикинду, Вршац и наравно Нови Сад. Емотивно и искрено. Често сам ту. Али „свој” ХНК Осијек не бих мењао ни за шта на свету. Овде ми је савршено.
Нина Попов
