Млади глумац Владимир Максимовић себе с поносом представља као Винчанца, међутим, на њега су подједнако поносни и Кикинђани, јер је члан тамошњег Народног позоришта. На овогодишњим Филмским сусретима у Нишу, овај стваралац је, заједно с колегом Нинославом Ћулумом, поделио награду за најбољу мушку епизодну улогу у филму Нине Огњановић „Овуда ће проћи пут”. Они су поменуто признање добили за улогу браће близанаца Петра и Павла, која је, по Владимировим речима, била врло изазовна. Максимовић тренутно снима серију „Сумпор” коју режира Милорад Милинковић, а били смо сведоци и успешне премијере филма „Што се боре мисли моје” у којој је Владимир остварио веома запажену ролу Никодима.
- Са Милорадом Милинковићем прву сарадњу сам имао у серији „Љубавни залогај”. То је хумористичка серија у којој сам имао интересантну улогу штребера. Након тога сам имао срећу да добијем улогу у филму „Што се боре мисли моје”. Никодим, кога тумачим, слуга је и игра двоструку улогу, јер сарађује и са завереницима. Он је слуга у кући Катарине Константиновић коју је маестрално одиграла Јана Ивановић - каже Владимир за Дневников ТВ магазин.
Кога играте у серији „Сумпор”?
- Играм Грују и он је бруталан бандит, то је све што могу да кажем. С обзиром да је текст написао Драгољуб Стојковић, режира Милорад Милинковић, а снима Далибор Тонковић, то ће, сигуран сам, бити јако добар пројекат.
Играли сте и у „Јужном ветру”, „Малом Буди”, „Чизмашима”, „Бранио сам Младу Босну”... Дакле, жанровски врло хетерогене улоге. Колико се све те глумачке трансформације постижу на експресивном плану, а колико на унутрашњим трагањима за ликом?
- Радујем се раду на сваком новом лику. То унутрашње трагање за ликом ми је омиљени део посла и у томе уживам. Када се све коцкице ту склопе, онда се тело спонтано прилагоди.
Како је дошло до улоге у филму „Овуда ће проћи пут”?
- Редитељка Нина Огњановић, с којом ми је ово прва сарадња, позвала ме је и изложила своју идеју о филму. Радо сам прихватио, а она је имала поверења и дала ми слободу да се играм с ликом Павла, Петровог брата близанца, којег тумачи Нинослав Ћулум. Заједно смо глумом тражили границу између тоталног пијанства и озбиљне дијагнозе и на томе смо успели.
Да ли вас ово признање из Ниша оптерећује или делује мотивационо, с обзиром да сте млади?
- Признање свакако прија. Увек је лепо добити награду за труд и рад. Свестан сам да су сада очекивања већа, али сам се и до сада трудио да сваки пут дам свој максимум. Због тога и немам оптерећење те врсте.
Уз бардове нашег глумишта Светозара Цветковића или Еву Рас, уз које сте играли у филму, вероватно сте имали прилику да још мало „крадете занат” на који начин?
- Радити и живети са њима месец дана у Топлом долу било је право задовољство. Много је ствари које млади глумац може да научи од таквих колега, како о тајнама заната, тако и о односу према послу.
У матичном кикиндском Народном позоришту веома сте ангажовани и играте у низу представа. Гостујете са својим представама на многим сценама. Шта је тајна успеха кикиндских представа?
- Тајна успеха је однос свих колега према позоришту, како глумачког сектора, тако и сектора технике и рачуноводства. Наравно, публика је та која нас инспирише и мотивише да сваки пут пред њу изађемо што бољи. У припреми је представа „Џепови пуни камења”, дуодрама коју спремам с колегом Николом Јоксимовићем у режији Растислава Ћопића, а играм још и у „Облацима”, „Љубавном писму”, „Па се видимо у сну”, „Пиџами за шесторо”, „Смрти човека на Балкану”, а поред тога у Српском народном позоришту играм у награђеној представи „Небески одред”, док сам у Руском дому ангажован у представи „Злочин и казна”.
Немања Савић
фото: приватна архива
